ХЕРОИНА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Софија Јовановић
Лепотица и херој, ратница и дама. Све је ово била Софија Јовановић-добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, жена коју су Французи назвали “српска Јованка Орлеанка”.
Софија је рођена Београђанка и кћерка чувеног месара Јовановића из Душанове улице.Он је имао много кћери и гласно жалио што нема “сина јунака, осветника Косова”. Иако је била девојчица, кад јој је отац умро, Софији су се те речи урезале у памћење.
Она је била лепотица и матуранткиња кад је избио Први балкански рат. Одсекла је косу и јавила се Народној одбрани као добровољац-четник. Добила је добровољачку објаву и униформу и прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи. Ватрено крштење имала је на Црној Чуки и Вељој Глави, као прва жена борац у српској војсци. У тим тешким борбама у октобру 1912. животе је изгубило више од 1.400 српских бораца. Софија је у том паклу стекла први орден на коме пише “Осветници Косова”, као што је њен отац желео.
Софроније
У ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке Великог рата, у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на непријатељску територију. Војска је тражила добровољце да пређу Саву, извиде непријатељске положаје и пресеку телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста до штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, коју су ратни другови у шали звали Софроније због мушке храбрости.
У октобру 1915. године Немачка је повела офанзиву на Србију, а црнокоса лепотица у униформи је била део крвавих борби од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и албанску голготу, учествовала 1918. у пробоју Солунског фронта. Била је рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид.
Софија Јовановић се после војничке голготе удала за ратног друга и није се појављивала у јавности. Поново је обукла хаљине и високе штикле, иако није имала пола стопала. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини.