ХРАНА ЗА ДУШУ: Топ пет српских љубавних стихова

Сва је моја душа испуњена тобом,

Као тамна гора студеном тишином;

Као морско бездно непровидном тмином;

Као вечни покрет невидљивим добом.

На твом тамном мору лепоте и коби,

Кроз поноћ нему и густо грање

Види се звезда тихо трептање,

Чује се срца силно куцање –

О лакше само кроз густо грање!

Наша је љубав била кратког века,

Тренутак један – тек годину дана,

И растави нас нагло судба прека,

Без уздисаја, без суза, без рана.

У свађи нам је прошло пола дана;

У помирењу мучном пола ноћи.

И бежао сам из нашега стана,

тражећи мира у пољској самоћи.

Очију твојих да није

Не би било неба

У малом нашем стану

Смеха твога да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали

Славуја твојих да није

Врбе не би никад 

Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило

Заборави да негде на свету постоје

некакви твоји мужеви, и моје жене,

и постеље у којима су снови занат.

Нека друмови буду

за мене и тебе пружени

ове случајне вечери

далеко, у неповрат.