Исповест једне мајке: "Ово је данак и у крви и у души"
Прикупљајући материјал за серијал прича о украденим бебама из Ниша нам се јавила једна мајка, Ружица Тасић. Она је своју причу испричала на необичан начин.
"Укратко, моја трагедија почиње 27.02.1971. године када сам из нишке болнице отпуштена без детета које сам родила 18.02.1971. године у ГАК у Нишу, са образложењем да је умрло. Сва у шоку, ја сам у то поверовала, али после 30 година сам дошла до потпуно супротног сазнања, о чему опширније пишем у писму својој ћерки.
Писмо Марији (тако сам те звала првих 10 дана)
Мила моја кћери,
Просто не знам како да започнем разговор са тобом. Како рећи оно што сам до сада морала ти рећи? Када сам те родила, 18. фебруара 1971. у 8:05, у нишком породилишту, била сам пресрећна што си на свет дошла нормална и здрава. Гледала сам твоју мајушну округлу главицу и била неизмерно радосна када те узмем у руке и храним те.
Јутро је било румено и лепо када си ти дошла на свет, а мене је тада обузимала нека милина. Била сам необично чила и ведра, као да сам добила крила, и била јако послушна. Све што ми је докторка препоручила да урадим за твоје добро сам пристајала, необично, или боље рећи, слепо верујући њеним речима, поштујући њено знање, не сумњајући да је и она човек који може да погреши, а ни у сну ми није падало на памет, да је можда човек са два лица, који је одмах спремао зло!
Кад ми је препоручила да те за сваку сигурност пребаци код недоношчића, јер си мала, тешка 2.450 грама, па 'да те склони од сваке евентуалне инфекције', ја сам схватила то као њену ревност и бригу и прихватила као добронамерну превентиву. Прва два дана сам те дојила, а онда ми је препоручила да те храним на цуцлу, јер си 'јако мала и немаш снаге да вучес млеко из груди, па ти је лакше да се храниш на цуцлу'. Ја сам такође и то прихватила, верујући јој. Сваког дана сам могла да мерим колико поједеш по оброку и небично сам била радосна како су се оброци повећавали из дана у дан. Једанпут смо биле саме у боксу и ја сам те пољубила кришом у твоје нежно обрашче. Боже како сам била тога дана срећна!
Кад сам те последњег дана хранила ти си попила око половину цуцле млека. Сутрадан сам се спремала да затражим да те носим кући, јер ниси имала никаквих здравствених проблема, а и са храњењем се све стабилисало. Нажалост, докторка ми је саопштила да си тобож добила јаку упалу плућа, и да те више не могу да добијем на подој. Занемела сам и веровала да ако се понашам мирно и не иритирам је, да ће она тада да се заложи боље око тебе. Нисам уопште била убеђена да је тако напрасно могло да ти се стање погорша, али ме је докторка убедила како немаш довољно развијен осећај гутања и да си 'аспирирала млеко у плућа, па се то манифестује као упала плућа, и да ћес највероватније да умреш', што је поновила и поподне твоме тати, када је дошао да нас обиђе, говорећи нам да очекујемо најгоре.
Обоје смо били неми од шока. Никога нисмо имали од пријатеља, нити родбине, јер нисмо били одавде, да се заинтересују, и она је имала одрешене руке да уради то што је наумила. Тога дана сам са задњег подоја отишла на спавање престрављена њеним речима.
Ујутру је др Јордачевић, лекар који је радио на стерилитету, ушао рано у собу и пробудио ме саопштивши ми најгоре 'да је била срчана мана, и да је боље што се то десило сада, него кад одрастеш, затим, да сам млада и да ћу родити друго дете, да сам интелектуалка, да не правим сцене', те, да могу одмах да напустим болницу, да се додатно не траумирам, да дете не могу да видим, јер је већ послато факултету на обдукцију, да ће он да ми позове мужа да што пре одем, да се додатно не траумирам, и да могу за отпусну листу доћи када се смирим, за пар дана, да ће он да је потпише. Хитно је наредио сестри да ми одмах да инекцију за смирење. У року од пола сата ја сам изашла из Болнице плачући, са твојим татом.
Ја ништа нисам посумњала у то зашто ме је пустио кући пре визите и без отпусне листе, тога нисам ни била свесна, само знам да сам потписала нешто не прочитавши га, и да ми је кроз главу пролетела мисао »Боже, шта ли ја потписах?«, а следећа мисао ми је била »шта вреди да читам када те не могу оживети«.
Тако сам ја за следећу смену лекара, који су дошли у визиту тога дана, вероватно била «жена која је напустила своје дете«!
Дани који су дошли иза тога су ми били прави пакао. Како сам их преживела то само Бог зна. Године су се низале и донеле ми и срећне тренутке, али, никада више нисам смела од срца да се радујем, као када сам тебе родила, из страха да ми се не понови судбина.
Све ово време, свих ових 34 године, пратила ме је песма Микија Јевремовића, коју сам слушала у вече пред твој долазак на свет: »Ако видиш моју Марију, ти јој реци да је волим, ако видиш моју Марију, ти јој реци за мој бол!». Она је те године победила на неком нашем музичком фестивалу и вртела се непрекидно на радију. И сада ми њена мелодија одзвања у ушима, када се осамим и препустим размишљањима. Сећам се, чврсто сам била решила, ако родим девојчицу, да јој дам име Марија, и тако сам те и звала тих првих 10 дана.
Тридесет дугих година нисам била свесна да су речи те лепе песме биле моја судбина. Све док ме пријатељи нису пре пар година наговорили да кренем да тражим документа, и да ћу тек тада по документима моћи да схватим шта се заиста догодило. А онда, како сам који докуменат добијала, ређао се шок за шоком, само овог пута нека срећа помешана са тугом, револтом и осећањем кривице, како сам дозволила себи да ми се то догоди? Како је могло да се догоди мени, спортисти, студенткињи Електротехничког факултета у Београду. Тренирала сам у Београдском студентском џудо клубу 'Student' на ДИФ-у од 1966., када смо комплетно као екипа кренули паралелно да тренирамо и карате, оснивајући први женски Карате клуб у Југославији, те школске 1966/67. године.
До свих докумената сам дошла званичним путем, преко званичних државних органа. А у њима пише:
1.-да је на обдукцији било дете неколико цм краће него што си ти била на рођењу
2.-да кроз капелу није прошло дете под мојим именом до дана данашњег
3.- да сам у »Клиничкој књизи», (где пишу и подаци са порођаја детета), у моменту кад су ми саопштили да ми је дете умрло, хтела да знам разлог смрти и да сам због тога тражила одукцију, нашто ми је др Јордачевић одговорио да су они већ послали дете на обдукцију и да га зато не могу да видим, подносивши ми клиничку књигу да је потпишем. Када сам ја кренула да потпишем у доњем десном углу, он ми није дао да ту потпишем, већ ми показао да потпишем у горњем делу странице, испод неког текста исписаног рукописом, што сам ја у шоку и урадила, а потом ми је кроз главу прошла мисао “шта ли ја то потписах?“ а одмах затим и мисао “шта вреди да ишта читам када те не могу да вратим тиме у живот». За ово имам и живог сведока - жену која је лежала поред мог кревета. Тридесетак дугих година ме је прогањало питање шта ли сам то потписала, док нисам добила од Суда копију тог документа и запрепастила се да сам потписала “мајка је обавештена о смрти бебе и не жели да сахрани дете.“
4.-Копију «Пријаве рођења детета» сам добила 2003. године, тек после 3 године тражења од Матичне службе, и схватила да је то уместо нас урадио неко други, фалсификујући мој потпис. Читајући Закон схватили смо да је Пријаву по закону дужан да поднесе Општини један од родитеља, у року од месец дана од рођења детета са давањем имена и презимена у року од 2 месеца, али ја нисам добила никакав докуменат са твојим подацима да сам те родила, са којим би требало да то урадимо.
У чекању да добијемо резултат обдукције прошла су скоро три месеца, када је твој тата отишао на Патологију да види зашто не стиже. Дошао је код Др. Вукице Катић, жене његовог колеге. Она га је дочекала дрским питањем “Шта ће Ружици тај налаз, јел хоће да тужи? Да знате да није у питању никаква генетска мана, имаћете ви још нормалне деце, већ су моје колеге нешто забрљали, али да знате ја ћу да заштитим своје колеге“?
У њој пише следеће:
а)-у «Пријави» стоји да сам је ја поднела (неко је фалсификовао мој потпис) и да ти нисам дала нити име, нити презиме (ни моје девојачко, а ни наше заједничко породично презиме, иако смо били у легално склопљеном браку), што значи да сам те ја пријавила као напуштено дете, за које се није ни отац појавио у законском року да се томе успротиви, јер смо били преварени и нисмо знали, да си, уствари, ти жива и здрава.
б)-у «Пријави» је наведено само моје девојачко презиме, уместо удато породично са девојачким, што правно значи да сам те родила као ванбрачно дете, и пошто се отац, не знајући ништа, није појавио да оспори да те се и он одриче, у законском року, па си ти тако добила статус напуштеног детета.
ц)-у» Пријави» не постоји ништа уписано да смо ми уствари били у легално склопљеном браку, који нам је обома био светиња, што правно значи да сам те ''родила'' ванбрачно.
д)-у»Пријави», у рубрици где треба да стоји: »име и презиме и пол детета» стоји:»женско, живо, прворођено». Зашто у овој рубрици безименог детета стоји симбол »живо ,прворођено»? -у суштини, то је и једино важно, у овом документу, дакле, неко те је пријавио као живо и напуштено дете.
е)-у «Пријави» у рубрици «дан,месец и година рођења» за родитеље, стоје само године рођења за оба родитеља, што вероватно онима који су овај злочин урадили уопште и нису важни, јер ћеш ти када прође потребно законско време за «Потпуно усвојење» добити ''нове'' родитеље који имају своје датуме рођења;
ф)-у «Пријави» не постоји ни које држављанство имају родитељи, то по некоме није важно;
г)-у»Пријави» не постоји ни које су народности твоји родитељи-ни ова два појма нису важна;
х)-у Пријави у рубрици »занимање (мајке)» стоји податак који сам ја дала по пријему у Болницу: »апсолвент», а изнад те речи неко јако битно објашњење, накнадно уписано »виша»-вероватно је јако битно рећи некоме ко усваја напуштено дете, да га је родила интелектуалка, која ''није смела'' својима да саопшти да је ванбрачно родила, јер би остала без материјалне и сваке друге потпоре својих родитеља, а срећни усвојитељи добијају дете са педигреом, и за то треба да буду задовољни и захвални, а можда и дебело да плате!
и)-у «Пријави» у рубрици за дете »место рођења, улица и број» не стоји ништа уписано, тј. као да сам те родила на неком непознатом месту, а не у државном породилишту које има тачну адресу, што уопште, по њима, и није важно, јер по закону усвојитељи имају право да поред имена и презимена промене и место рођења, као и датум, због чега многи родитељи који трагају за отетом децом тешко могу да пронађу своју децу;
ј)-у «Пријави» у рубрици »дан месец и година рођења за родитеље» стоји накнадно уписан датум који није нити очев, нити мајчин датум рођења, а није ни датум рођења детета, и то накнадно уписан. Питам се чији је то датум, а пошто стоји у рубрици за родитеље, вероватно је то датум једног од усвојитеља, тј. новог родитеља;
к)-у «Пријави» у горњем десном углу, стоји накнадно уписан, број неког документа, који није број нити крштенице нити број умрлице, али је сличан броју крштенице, тако што носи исти број, само што није везан за текуће годиште рођења, већ за неки други број који не може никако бити годиште рођења детета, јер је скоро 10 година старије од године рођења оба родитеља, а који је, вероватно број нове крштенице после усвајања или годиште рођења усвојитеља.
Наглашавам да ја, а ни отац, уопште и нисмо знали да треба да дете пријављујемо у Општини, обзиром, да нам је речено да нам је дете умрло, иако смо обоје били савесни, ни једно од нас то није урадило, јер нико од нас то и није захтевао да урадимо, а нисмо ни добили никакав докуменат на основу кога бисмо ми то урадили!
ДЕТЕ ЈЕ НЕКО ПРИЈАВИО ФАЛСИФИКУЈУЋИ МОЈ ПОТПИС НА ПРИЈАВИ СКУПШТИНИОПСТИНЕ, ТАКО ДА ПРАВНО ИСПАДА ДА САМ ЈА, МАЈКА, СВОЈЕ «ВАНБРАЧНО» ДЕТЕ ПРИЈАВИЛА КАО НАПУШТЕНО, БЕЗ ИМЕНА И ПРЕЗИМЕНА, А ТИМЕ ГА СЕ ОДРЕКЛА!
У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, ТУРЦИ СУ ОТИМАЛИ ДЕЦУ КОЈА СУ БИЛА ВЕЋА ОД ОДОЈЧЕТА, И КОЈА СУ ЗНАЛА ЗА СЕБЕ И СПОЗНАЛА СВОЈЕ РОДИТЕЉЕ, И ДУГО, А НЕКАД И ЗАУВЕК, ПАМТИЛА И ЊИХ И КУЋНИ ПРАГ (пример Мехмед паше Соколовића, који је отет као 5-годишњи дечак, и до краја свог живота памтио своје порекло, и одуживао се своме роду кад год је то могао)- ТО ЈЕ БИО ДАНАК У КРВИ, АЛИ НИ ТУРЦИ НИСУ ОТИМАЛИ ДЕЦУ СА МАЈЧИНИХ ГРУДИ!-ОВО ЈЕ ДАНАК И У КРВИ И У ДУШИ!
Мила моја, пишем ове прозаичне редове и размишљам како ли сада изгледаш и да ли си срећна? Сањаш ли ме можда ноћас у виду жене која те тражи, а не зна како да те нађе? Застани мало да те опет помилујем и пољубим као некада, макар у сну! Не бежи! Сада знам да си жива, и срећна сам због тога!
Молим свету Петку да те задржи и наведе на мој пут. Ако сањаш жену у црном са очима, меким као мајчина душа, знај да је она и послушај је! Мило моје чедо, да ли си икад посумњала ишта? Да ли уопште знаш да си усвојена? Можда су твоји срећни усвојитељи пропустили право време да ти то саопште, а потом, из страха да те не повреде и не изгубе прећутали основно право човека да зна своје порекло и свој идентитет!
Дан 18.02.1971. године у 8х.05' у Нишу, дан твог правог рођендана, ти ништа неће значити, јер код готово све усвојене деце на овај начин, датум рођења је промењен! Ако си наследила мене, онда и ти слепо верујеш људима. Знам да си желела да цео свет освајаш само лепом речи и добротом, и знам да су људи који су те добили, добили драгуљ. Много би ми лакше било да знам да су и они добри људи, и да су ти пружили срећно детињство и младост, да су ти помогли да израстеш у доброг човека, да су ти увек били подршка и да уопште не знају за твоју и нашу праву судбину!
Твоји садашњи 'родитељи' су сигурно били пресрећни када су те усвојили, после, обично вишегодишњег чекања на усвајање.
Мила моја, на мене си личила када сам те нежно мазила и хранила, судећи по првом утиску, који ретко вара, но, то није уопште битно, али, бићеш само сигурнија у то кога имаш пред собом, када те Бог буде довео преда ме.
Боже, како су ти очи биле светле, као најчистије и најнежније небо јутарње, над мојом Шумадијом! Друго наше дете личи на тату, а треће на баку, и оба су имала по рођењу модро плаве очи, само што су им се касније промениле у граорасту боју, као што су и татине очи...
Ако ноћас не спаваш сама, нека ми опрости млади човек што немаш мира, и што те крадем од њега. Бићу пресрећна, ако је човек који те заслужује. Још један важан податак, и твој тата и ја имамо нулту крвну групу.
Волим те мила моја!
Довиђења, до дана кад нам Бог буде укрстио путеве!
Твоја мама!"
(Фотографије које су у прилогу овог текста су из периода када су Ружица и Новица имали година, колико би њихова ћерка имала ове године)
Погледајте и:
Инкубатор је био празан: "Ваше дете је преминуло"
Шта се десило са мојом децом?
ВАША БЕБА ЈЕ УМРЛА: Супруг је почео да плаче, а ја сам се скаменила