СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ КОЈИ ЈЕ РАТОВАО У НОВОРУСИЈИ: Мучили су нас разним методама, смршао сам 23 килограма!
Детаљи из ратничког живота српског добровољца у Новорусији.
Владо Станић (24) пореклом из Републике Српске, као српски добровољац отишао је у Новорусију како би се борио на проруској страни. Био је у пуку заједно са Радомиром Почучом. Дејан Берић га је, како каже, оптужио да је дошао у Новорусију да га убије, те је стога провео 30 дана у заробљеништву. Причу о томе шта му се све дешавало од тренутка када је решио да оде "у помоћ браћи Русима у Новорусији", па све до тренутка када се са ратишта вратио у Москву по први пут изнео је у јавност.
У време кад је почео рат у Украјини, ја сам живео у Немачкој, тачније у Минхену. Искрено нисам се превише информисао о догађајима у Украјини, односно данашњој Новорусији. Преко медија сам сазнао да су наша браћа Руси нападнути од повампиреног фашизма, да фашисти убијају недужан Руски народ у Донбасу. Одмах сам рекао пријатељу да крећем за Русију и да идем да заштитим своју браћу од сатаниста. Обавестио сам родитеље да идем и то је за њих била велика част и понос, јер су они велике патриоте и Русофили.
Од 2013. године сам живео у Европи. Из Србије сам отишао због посла и боље зараде. У Немачкој сам се настанио и јако брзо остварио. У почетку сам радио послове обезбеђења, чувао сам једну познату фамилију која тамо држи ланац ресторана и клубова. Из Немачке из Минхена, отишао сам у Француску, где сам провео само четири месеца. Тамо, сам се кратко прикључио легији странаца јер нисам одмах могао да отпутујем у Новорусију. У легији странаца сам провео три месеца, пролазећи кроз разне обуке... Такође, у Француској сам се упознао са браћом Русима и уз њихову помоћ средио сам документа и отпутовао за Русију.
На аеродрому у Русији сачекала ме је инструкторка и Горан Геовац кога сам тада упознао. Инструкторка ме је преузела и одвела на одређено место где сам се упознао са још неким инструкрорима и добровољцима. Морам да напоменем да људи који су ме сачекали немају везе са руским властима, већ да су то грађани који помажу хуманитарно. Међу њима су и неки бивши официри који једноставно желе да пренесу знање које имају, како би добровољци били обучени и сачували главе у рату. У Русији сам остао неких 15-ак дана. Пошто сам одслужио војску у Србији, пешадијску обуку, па потом специјалистичку, за ракету маљутку и фагот, и био у легији странаца, браћа Руси су решили да ме додатно обучавају.
Обука је била кратка, али веома ефикасна. Стекао сам ту знање инструктора за инстинкт, односно био сам обучен да у сваком тренутку могу да откријем противника у мраку, да препознам да ли неко код себе поседује оружје,да препознам да ли је човек спреман да убије и тако даље.
Да, живели смо пар дана заједно. Геровац је долазио да нас обиђе, да донесе храну и да нам среди ако нам ста затреба. Он је радио као логистика, односно све добровољце је снабдевао храном и униформама.
Да, Геровац је тада испричао како је Берић у Новорусији правио проблем момцима у пуку. Рекао нам је да стране службе желе да дискредитују Радомира Почучу који је тада био у Новорусији, и да разбију “Српски хусарски пук”. Упозорио нас је да се чувамо Берића и Вујића, јер они лажу Русе и на то да су спремни чак и да нас све побију. Такође, нам је рекао да је Берић у сарадњи са капетаном Хусарског пука, Драганом Срдићем познатијег као Драгон.
После дан-два, разговарао сам на ту тему са једним Русом који ми је испричао цео догађај. Рекао ми је да је да сумња да је Берић врбован од стране Украјинске службе и да му је задатак да дискриминише Почучу и разбије српски добровољачки пук. Како ми је рекао до тих закључака је дошао јер су Берића Украјинци пустили за неку суму новца, у време кад су сањали о томе да у заробљеништву имају Србина који се бори на страни проруса. То је било чудно, да ослободе противника и то снајперисту.
Био је са нама један момак, Урос Прауловић. Оно што је интересантно, а што јавност до сада није знала је да је он, доле у Добасу, са мном и Радомиром Почучом био отет од стране Дејана Берића.
Да, и то баш на крштењу Уроша Парауловића у Русији. Сећам се да сам са још пар момака, био испред цркве када нам је пришао Геровац и испричао нам како је био у сукобу са Берићем који га је оптужио да ради са Укропима, да тргује оружјем са њима.
Сви смо били запрепашћени том причом, и питали смо га зашто би га Берић оптужио за тако нешто. Тада сам сазнао и за њихово сучељавање, на ком су инсистирали Руси. Како ми је касније објашњавао један Рус, Геровац је на том сучељавању био бесан, док је Берић био нервозан и уплашен. Ту су Руси већ схватили да Берић не говори истину. Геровац је у једном тренутку, у бесу ударио Берића, који је од ударца пао. Руси су Дејану Берићу тражили конкретне доказе за оптужбе да Геровац ради са Украјинцима. Берић им је рекао да дођу у Доњецк и да ће им тамо показати доказе. Руси су се на ту његову изјаву насмејали и рекли да би да има доказе он то донео у Москву. Колико сам ја информисан, након тога се Берић вратио у Новорусију и од тада почињу проблеми.
Рекао сам тада и момцима који су били са мном у Русији, да треба да будемо сложни, јер смо кренули у Новорусију да се часно боримо, и помогнемо руском народу који је тамо био у проблему. А што се тиче тих прича и Дејана Берића, да се не обазиремо на то и да постоје службе које су задужене за такве ствари.
У време кад смо сишли доле, Српски хусарски пук се храбро борио на Пескију. Сви су борци ту показали велику храброст. Међутим, у једном тренутку је стигло наређење од капетана Драгона да се раздужи оружје и оде у место Снежново, где ће људи моћи да одморе и сачекају премештај у Седми батаљон. Добили смо наређење да одемо са места где смо се налазили због алкохола и недисциплине која је тамо владала. Раздужили смо оружје, сви сем Почуче, јер он ту оружје није ни задужио.
Оно што је било чудно је то да нисмо сви били смештени у једном стану. Капетан нам је, нама новопридошлим борцима, наредио да пређемо у други стан како не бисмо правили гужву.
Такође, капетан ме је тада позвао у његову собу и рекао ми да узмем бомбу. Питао сам га шта ће ми бомба, када је Снежново, место у ком смо се налазили, 60 километара од прве борбене линије. Међутим, он је инсистирао на томе, уз савет да уколико видимо неке војнике да су опколили зграду, узмемо ту бомбу и да је бацимо на њих, како би он могао да чује шта се дешава и реагује. Наравно, нисам узео бомбу јер сам наслутио да се нешто дешава и нисам желео да упадам у такве проблеме.
Сутрадан је почела тензија међу добровољцима и велика свађа. Капетан је говорио Почучи да се одрекне Геровца, на шта му је Радомир рекао да не жели да се одрекне неког ко нам доноси храну. Били смо изненађени што капетан тако нешто тражи, а мени су само одзвањале у глави информације које сам добио у Русији. Као да сам предосећао да ће се нешто догодити.
Велика тензија је избила због тога што је капетан “ухватио” два момка из пука под своје и говорио како ће се одвојити од нас. Ми, остали, остали смо сложни и нисмо хтели да идемо са њима. Капетан је потом од свих нас тражио да се одрекнемо Геровца, али нам није образложио због чега. Говорио је како ће отићи из пука. Радомир је био јако исцрпљен психички, због чега је одлучио да оде из Новорусије у Москву.
Радомир је био старији сержант. Пошто је имао доста борбеног искуства и пет ратишта иза себе, знао је како треба да се понаша у ратним условима, а у пуку је владала недисциплина. Увек је говорио момцима да треба да буду сложни и да испуне основне обавезе, да буду одговорни. И на фронту док се пуцало, ником није дозвољавао да иде испред њега. Први је био у одбрани, на ватреној линији и увек се задњи повлачио. Бринуо је више о свима нама, него о себи.
Тензија је била све већа и већа. Геровац је позвао из Москве и рекао да зна шта се дешава. Рекао ми је да пренесем капетану, информације са врха, да он више није капетан и да кажем борцима да крену са мном за Доњецк како бих ја водио пук. Све то ми је било смешно, нисам желело ни да помислим на тако нешто. Ипак, пренео сам момцима поруку, али нико није хтео да оде код капетана и да му каже нешто тако из страха да их не убије. Те ноћи догодило се још нешто чудно. Негде око три сата ноћу, док сам седео у кухињи поред прозора, чуо сам да неко шета испред. Видео сам војника са аутоматском пушком како трчи према Почучином и капетановом стану. Пробудио сам момке и рекао сам им да сам видео неког војника како се сакрио у жбуну испред њихове зраде.
Момци су се успаничили, и преко мотороле смо покушали да добијемо капетана. Нисмо успели, те је један момак извадио бомбу, коју му је дао капетан. Исту ону коју је нудио мени. Спречио сам га да је баци како не бисмо сви настрадали. Телефоном смо успели да добијемо Почучу и упозоримо га. Гледајући кроз ноћник проверили смо шта се дешава, али све је било мирно, само смо видели један аутомобиле који је пројурио туда. Ту ноћ смо сви били будни.
Ујутру око осам сати отишао сам код капетана да му пренесем те информације, као и извештај шта се дешавало претходне ноћи. Пренео сам му шта је Геровац рекао и то се тада завршило на томе.
Да, и све је била клопка. Морам само да напоменем, да то није било хапшење, нити заробљавање, већ да смо ми били отети. Берић и Вујић су злоупотребили свој положај тиме што су са 15 наоружаних људи дошли и отели нас.
Тог дана, сам био у стану код капетана и Радомира. Капетан није био ту. Радомир је био у цивилу, спакован и требао је да крене за Москву. Комшиница преко пута улаза позвала ме је да јој један Рус и ја помогнемо да нешто пренесе. Понудила нас је чајем и отишла до продавнице по шећер. Вратила се брзо и била је уплашена. Испричала нам је да се неки наоружани људи, са маскама и без ознака налазе испред наше зграде. Да су заузели борбени положај. На то сам је питао да ли је видела капетана и она је рекла да га је видела да стоји поред банке и све то посматра са јос једним војником.
Тог момента, брзо сам се вратио у стан и испричао о томе што сам управо чуо. Момци су били изненђени и уплашени, на шта је Радомир рекао да останемо прибрани и да су највероватније у питању наша браћа. Сишао сам са момцима да проверим о чему се ради и затекао војнике у борбеном положају, те смо претпоставили да се ради о некој војној вежби. Вратили смо се у стан код комшинице на чај. Седео сам можда 10 минута када је неко покуцао на врата.
Ушао је човек са пиштољем и фантомком, а иза њега је био један са аутоматском пушком. Наредио ми је да легнем. Завезали су и мене и Руса који је био са мном. Док сам лежао чуо сам да неко виче моје име. Извели су ме из стана у ходник где сам угледао Дејана Вујића и Дејана Берића. Вујић је рекао Русима да сам убица и тог момента су ме убацили у собу код Почуче где су сви лежали на поду. Чуо сам Вујића и Берића како говоре да нас све треба побити јер ми сарађујемо са Украинцима. Вршљали су по стану и узели свима сун ам узели личне ствари. Ставили су ми кесу на главу и извели испред зграде. Чуо сам како репетирају пушке.
Прва два дана нам нису давали храну. Смршао сам 23 килограма јер и кад су нам давали оброке била је то супа са малим парчетом хлеба. Сваког дана тражили смо Берићу и Вујићу да разговарамо са њиховим старешинама, а они су причали да се питају за све. После неколико дана, Руси који су ту били су нас одвезали и донели нам сокове, слаткише, храну. Рекли су нам да су видели неправду коју Берић спроводи над нама. Долазили су тајно да нас обилазе и чак су нам понудили да почнемо да радимо са њима.
Све остало време константно смо били везани. Провели смо тамо 30 дана, и све време нам је Берић говорио како су нас се сви одрекли. Такође, морам да испричам оно што сам видео док сам био у тамници. То је да је под Берићевом командом заробљено 8 Чечена, бораца на проруској страни, Рамзанови људи. Мучили су их три дана и три ноћи. Видео сам те људе, знам да нису били криви...
Да. Стрпали су нас у комби. Чуо сам да поред мене још неко лежи. Били су то Почуча и Урош. Док смо комбијем ишли ка Доњецку, више пута сам на руском питао ко су ови људи који нас киднапују. Нисам добио одговор.
Дошли смо до неког објекта, где су нас ставили у неки подрум. Кренули су да нас испитују разним методама мучења. Све време испитивања Берић је тражио од мене да признам да сам дошао да убијем њега и капетана Драгона. Нисам пристао на то.
Наравно да не. Ја нисам убица. Иако сам био спреман и да примим метак, а не да признам такву лаж. Када је Берић видео да нећу признати тако нешто, рекао ми је да ће убити Почучу и Уроша који су такође били отети. Знао сам да Радомира не може да убије, али сам исто тако знао да је спреман да науди Урошу. Зато сам рекао тако нешто, јер је договор био да једино тако неће наудити Урошу.
Велики број људи из Србије и Русије залагао се за наше ослобађање. Браћа Руси дошли су по нас да нас ослободе. Стављени смо у џип и ишли смо кроз Доњецк. У једном тренутку смо стали и прешли у комби, где нас је поздравио један човек на српском речима: “Помаже Бог, браћо Срби”. Наставили смо даље. Тек тада су нам одвезали очи. Препознали смо човека који нас је ослободио. Наставили смо пут ка Луганску где су нас сачекали веома утицајни Руси. Потом смо одатле отишли за Москву.