ЈЕВРЕЈ КОЈИ ЈЕ ПРЕЖИВЕО АУШВИЦ: Немци су ме мучили у соби пуној људских лобања (ВИДЕО)

Пре рата, у Бечу је живело 170.000 Јевреја, док их је на крају рата било свега 6.000. Један од оних који су успели да побегну нацистима био је Кнолер.

Када је Немачка анектирала Аустрију 1938. године, Кнолера, који је тада имао 17 година, родитељи су послали код пријатеља у Белгију пошто су веровали да ће тамо бити безбедан.

Хитлерова војска је, међутим, извршила инвазију на Белгију 1940, те је Кнолер поново био приморан да бежи из земље. Изабрао је Француску.

"Читао сам безобразне књиге о Паризу, Монмартру, Мулен ружу с полуголим плесачицама и тамо сам желео да одем", рекао је Кнолер.

Међутим, пошто је имао немачки пасош ухапшен је већ на француској граници и у мају 1940. пребачен у логор за непријатеље Француске, одакле је успео да побегне када су нацисти месец дана касније ушли у Француску.

Кнолер је успео да стигне у Париз, где је набавио лажна документа и нашао посао - водио је нацистичке војнике по ноћним клубовима и борделима. У јулу 1943. године, Кнолера, који је тада имао 22 године, ухапсио је Гестапо.

"Видео сам двојицу цивила како ми прилазе. Обојица су носили шешире и дуге кожне мантиле, и сместа сам схватио да су сигурно из Гестапоа", рекао је он.

Одведен је у седиште Гестапоа, у велику просторију с портретом Адолфа Хитлера на зиду, где га је један официр испитивао.

"Док сам говорио, видео сам на његовом столу пластичну људску лобању. Када је приметио да је гледам рекао је, ''ta пластична глава, то је јеврејска глава јер су нас научили како да препознамо Јевреје по структури лобање", испричао је Кнолер.

"Онда ми је пришао, стао иза мене и спустио ми дланове на главу, проучавајући је. Не стидим се да признам да сам сквасио панталоне јер сам био уверен да ће препознати да сам Јевреј", рекао је он.

"Рекао је: ''Да, видим да имаш добро немачко порекло и мислим да би требало да се прикључиш нашој организацији као преводилац, зарађиваћеш много новца, а радићеш и са сопственим народом''", присећа се Кнолер.

"Био сам запрепашћен и смејао се у себи. Каква пустоловина, да избегнем Гестапо и још да ме зову да радим за њих".

Кнолер није намеравао да прихвати посао, већ се обратио једном пријатељу за помоћ и овај га је упознао с вођом француског Покрета отпора. Младић се прикључио отпору и ускоро се обрео на југу Француске, где се борио против немачких војника.

"За мене је била велика радост да се борим против непријатеља, уместо да зарађујем новац од њих", рекао је Кнолер. Научио је да пуца и да поставља експлозив на железничку пругу.

"Воз је дошао, чули смо експлозију, видео сам локомотиву како се преврће и онда се читава композиција урушила. Ми смо побегли назад. Морам да признам да је то било фантастично", рекао је он.

Кнолер се ускоро заљубио у лепу мештанку Жаклину, али она га је после једне свађе одала жандармима, који су га ухапсили и мучили гасећи му цигарете по телу како би одао саборце. Када више није могао да издржи мучење, Кнолер је признао свој прави идентитет и у септембру 1943. је изручен Гестапоу, који га је послао у Аушвиц, где је остао скоро до краја рата.

У логору је преносио вреће с цементом тешке 25 килограма на 25 степени испод нуле, а терали су га и да трчи док их носи. У јануару 1945, док су се руске трупе приближавале, Аушвиц је евакуисан. Кнолер и већина затвореника послати су на 50 километара дуг марш смрти по хладноћи до града Глајвица.

"Ходали смо, у танкој одећи, путем покривеним снегом и ледом. Неки људи би се само срушили на леденој хладноћи", рекао је он. "Ако неко не би могао више да хода, Немци би га убили. Неки људи су покушавали да побегну, али Немци су и њих убијали", рекао је Кнолер.

У маршу смрти је учествовало скоро 60.000 логораша, од којих 15.000 није преживело.

"Ходао сам и ходао не мислећи шта је с другима. Видео сам како убијају људе, али то ме се није тицало. И даље сам ходао, и даље сам био жив", рекао је Кнолер.

Кнолер је после рата отпутовао у САД, где се нашао с двојицом браће. Тамо је упознао Фреду, с којом се венчао, и пар се потом преселио у Лондон.

Кнолер 30 година није био у стању да говори о свом искуству током Холокауста, али деца су га на крају убедила да се отвори.

Судбину својих родитеља открио је тек 1995. године: отац и мајка су му 1942. године били депортовани из Беча и, игром случаја, обрели су се у Аушвицу у исто време када је и он био тамо, али су обоје убијени 1944. године.

"Поносан сам што сам се борио за сопствени живот и што сам био у стању да испричам свету шта се догађало", рекао је Кнолер.