КАД НАПАДНЕ ДЕЧЈА РУЉА: "Једи гумицу, знамо да их једеш!"

М.Ш.(14) није лако да прича о ситуацијама када је сведок малтретирања друга из одељења:

- Нико не зна пуно о њему. Знамо да долази из неког удаљеног села. Углавном ћути. Од тог првог школског дана. Мислим да је тих првих дана ћутао од треме, као и многи. А да касније није имао с ким да прича. Ћутао је из навике, каже сетно М.Ш. Школа му је ишла лоше.

РЕЧ СТРУЧЊАКА: Александра Јанковић

Да ли постоји неки разлог зашто се друга деца прикључују групи насилника или једноставно не реагују на насиље већ само гледају?

- Један од разлога је то да се никако не истичу, већ буду у позицији као и већина. Ако ништа друго бар да ћуте и посматрају. Један од мотива је и страх, јер ако нешто предузму, сами ће постати жртве насиља, можда не у тој прилици, али у свакој другој и то негде је често и поука са којом долазе од куће: 'Немој ти ни у шта да се мешаш, шта год да се догађа, држи се по страни'. На крају крајева то је животни мото већине одраслих људи који су родитељи, само да се нико ни у шта не меша. Зато, људи који би могли да се умешају неће то да раде, објашњава психолог Александра Јанковић.        

- Скоро смо сазнали да мора много да ради после, или пре школе, прича М.Ш. са скривеним срамом на лицу. 

- Малтретирање није интензивно, али му повремено свако од дечака говори да је чудак, саплићу га, или просто игноришу, не зна се шта је горе, каже нам ова ученица која тврди да у школи знају да је он "посебан", али да током година само обраћају пажњу на његове лоше оцене.

Лоши односи са другима падају у други план.

ЛИНЧ

- Једног дана га је наставник преместио да седи са мном, као одличним учеником, како би га ја "повукла" ка успеху. Другови су ме задиркивали због тога. Једног дана сам приметила да ми нема гумице за брисање, а друг иза је одмах довикнуо да је вероватно Д.  "појео", прича наша саговорница.

- Сигурно их Д.  једе, подржао је "главни" у одељењу.

Иако је смиривала другове, они су били више него спремни за напад. А само су чекали одмор.

Није много требало, па да "дечја руља" крене ка својој жртви.

- Душа ме боли кад сад причам о томе, искрена је наша саговорница.

- Једи, једи, знамо да их једеш, орило се.

- Можда није гладан, додао је неко.

Сви дечаци су учествовали, неке девојчице су се смејале.

- Ја се нисам смејала, пркосна је М.Ш.

Тада је дошла до болног сазнања: ко ћути, такође учествује у малтретирању.

- Нема оправдања, нема ту оног "само смо деца", више је оно "нисмо испали људи", каже девојчица, која нам је у једној реченици објаснила закон који влада у учионицама - "ако браниш мету, постајеш мета!".

Шеруј даље!

#DrugNijeMeta           #StopVršnjačkomNasilju