Како је Први светски рат променио психотерапију
Крајем 19. века, медицинска заједница је и даље у великој мери веровала да је болест изазвана неким поремећајем у телу, а општеприхваћен начин лечења је било пуштање крви.
Питање психе почиње да интересује психологе и психијатре попут Елвуда Вустера и Сигмунда Фројда. Менталне болести су се до тада схватале као слабост и нешто чему психички јака особа никад неће подлећи.
Први светски рат је међутим, изазвао драматичан заокрет у фокусу лекара о соматским објашњењима за болести. Број војника који су се вратили са пострауматским поремећајем оспорио је претпоставку да постоје "здрави" и "луди" људи.
Уместо тога, лекари су почели да прихватају да су услови у којима људи живе и стрес битни фактори менталног и физичког здравља. Психијатри, који су раније радили првенствено у менталним болницама, почели су да се брину о пацијентима у заједници, објашњава Роберт Л. Катин, професор психологије.
"Рат је коначно учинио да прихватимо психолошке узроке здравствених проблема", каже он.
Још је Фројд, у чије време су психотерапија и психоанализа биле у зачетку, објашњавао да постоји "мрачна сила у људима која тежи деструкцији и да човек види задовољство у томе", објашњава Камила Робикс, професор историје на Универзитету Корнел.
Данас стручњаци признају да социјални и биолошки фактори доприносе душевним болестима. Психотерапија такође наставља да развија више ефикасних терапија не само за пост -трауматски поремећај, већ и за поремећаје анксиозности, шизофренију и поремећаје исхране.
