КОМЕМОРАЦИЈА У MAUTHAUZENU: Почаст и сећање на страдале
ЛИНЦ - Полагањем венаца и обраћањем преживелих логораша данас је у подлогору Mauthauzena, Ебензеу, одржана комеморативна свечаност и обележено 70 година од ослобођења једне од нацистичких фабрика смрти у којој је страдало на десетине хиљада људи.
Уз звуке химне “Боже правде”, а потом и уз минут ћутања, српска делегација положила је венце у спомен-комплексу у Ебензеу, на споменик посвећен “Југословенским борцима народноослободилачких ратова и жртвама фашистичког терора убијеним 1941-1945. у Ебензеу”.
Венац на споменик жртвама са простора бивше Југославије положили су амбасадор Србије у Аустрији Перо Јанковић, помоћник министра за рад, запошљавање и социјална питања Милан Поповић, као и преживели логораши Душан Стојилковић и Никола Јовановић. Присуствовали су и студенти Криминалистичко-полицијске академије из Београда и Бањалуке, кадети Војне академије из Београда, представници Министарства унутрашњих послова, одбране и Војске Србије, те српске дијаспоре.
Ебензе, некада логор трећег степена, данас је место ходочашћа и представника других земаља, чији су грађани претрпели зла нацистичког терора и као заробљеници боравили у том подлогору Mauthauzena.
У меморијалном комплексу у близини Линца, вијоре се заставе многих држава и стоје споменици у част страдалих, док се на месту некадашнег крематоријума налазе спомен-плоче са само некима од имена оних који нису преживели.
Делегације Италије, Пољске, Аустрије, Русије, Холандије..., у громогласној тишини, одале су пошту жртвама логора Ебензе, који је, према сведочењима очевидаца и писањима хроничара, уз подлогоре Гузен 1, 2 и 3, једно од најстравичнијих места злочина Другог светског рата, које се може поредити једино са логорима НДХ.
Ебензе је један од 49 званичних подлогора Mauthauzena, у којем су заробљеници трпели најстрашнији третман. Логораши су свакодневно копали тунеле у Алпима у којима је требало да се производе тајна оружја.
О томе колико су услови у логору били стравични, сведочи и чињеница да је животни век у њему трајао по само три месеца. Четврти транспорт 1943. године у тај логор чинили су Срби, заробљенци Сајмишта, чија је смртност износила 70 одсто.
Преживели српски логораши добили су аплаузе и изразе поштовања окупљених у Ебензеу, а сузних очију стигли су и до улаза у један од тунела који су затвореници даноноћно копали.
Баш испред улаза у такав тунел, Стојиљковић, који је преживео страхоте Mauthauzena, истакао је размере нацистичког терора, наводећи само неке од злодела која су вршена над затвореницима.
Истиче да је рад био убитачан и да је смрт косила затворенике, а да је просечан животни век у Ебензеу био пет до шест месеци. “На корак сте од утврђења које је узалуд направљено јер није постигнут план са оружјем који су желели, а само због тога је страдало више од 17.000 људи, који су даноноћно копали кречњак”, испричао је Стојиљковић.
У концентрационом логору Mauthauzen је било затворено око 200.000 људи, од којих готово половина није преживела ту "машинерију смрти". Већ у априлу 1938. године, само пар дана након "Аншлуса" Аустрије Трећем рајху, С С започиње преговоре о преузимању терена у Mauthauzenu. Први затвореници су у Mauthauzen допремљени 8. августа из логора Дахау.
У Mauthauzenu и његових 40 споредних логора, од 8. августа 1938. године до 5. маја 1945, када су логор ослободили војници 3. Америчке армије, било је заточено преко 200.000 људи из више од 30 европских и ваневропских земаља.
Око 120.000 људи није преживело страхоте тог концентрационог логора, који је био обележен степеном три, најгором категоријом логора Трећег рајха, а степен три је значио уништење заточеника.
До 1943. Mauthauzen је био логор за "уништавање" у којем су владали тешки услови заточеништва. Од 1941. је гасна комора била део "машинерије смрти", а лешеви су спаљивани у посебним крематоријумима, након што су жртвама одузети сви вредности предмети, а тако и златни зуби.
Међу заточеницима је било око 7.000 Срба, а више од половине није дочекало ослобођење логора. Први заточеници српског порекла стигли су у Mauthauzen октобра 1940. То су била четворица шпанских интербригадиста који су дошли са групом од 40 бораца републиканске армије из шпанског грађанског рата.
Друга већа група из Србије упућена је у Mauthauzen октобра 1942. године, а последња је стигла почетком новембра 1944. године. Поред та два, било је још 18 транспорта из нацистичких логора у окупираној Србији.