КРВАВО ЧЕКИРАЊЕ: Зашто убице и самоубице бирају хотелску собу за тај чин

Да избор локације има своје психолошко објашњење сматра наш саговорник Марко Ницовић који је дипломирао на међународној полицијској академији ФБИ у САД.

„У хотелској соби на неки начин имају ту своју патолошку интиму. Ту је сам, изолован у неком простору који није његов“, објашњава нам  Ницовић, који је био ангажован као виши полицијски инспектор у београдском Одељењу за убиства.

Даље објашњава да је убици, али и самоубици хотелска соба избор јер ту нема емоционалне повезаности са локацијом за разлику од своје собе која је пуна успомена и за коју га везују бројне емоције.

„То није само пракса код нас, већ и у свету да се зато хотелске собе користе као места где се одузимају животи“, каже наш саговорник.

Луде деведесете

Лагодан живот, пратило је много новца, лепе девојке, добра кола, а саставни део имиџа био је живот у хотелима. Многи су свој живот управо ту и скончали. Нека од убистава била су решена одмах, а нека су остала мистерија за цео живот. Бројни су примери убистава у хотелима тих година.

• Свакако једно од најпознатијих убистава у хотелу била је и смрт у чувеном апартману 331 хотела “Хајат” у Новом Београду, 28. октобра 1992. године, када је убијен двадесетједногодишњак из насеља Браће Јерковић, Александар Кнежевић Кнеле.
• Жељко Ражнатовић Аркан – убијен у хотелу „Хајат“ 2000. године.
• Бранислав Лаиновић Дуги, новосадски бизнисмен и бивши комадант паравојне Српске гарде убијен је 21. марта 2000. године на паркингу хотела "Србија" у Београду.
• Зоран Стевановић, мајор Српске добровољачке гарде, коју је основао Жељко Ражнатовић Аркан, убијен је 30. августа 1996. године, испред хотела "Метропол" у Београду.
• Жабљачанин Лука Поповић, звани Мурга убијен је 14. јануара 2013. године у хотелу "Енигма".
• Седмог септембра 1995. године Новосађанка Јелена Молнар (1976), тадашња мис Војводине, убијена је у соби 113 хотела Парк.

Наш саговорник сматра да избор хотела као локације нема пуно везе са временским периодом.

Но, како се деведесетих живело брзо и гламурозно, нарочито у мафијашким круговима (парола је била "боље да један дан живим као човек, него цео живот као бедник"), и како је живот по хотелима био саставни део имиџа београдских „опасних“ момака, не треба да чуди оволики број „хотелских“ убистава.

Дошли смо до друге деценије двадесет првог века, а бројне хотелске собе и даље су крваве. Сетимо се Иване Бодрожић која је у децембру трагично преминула у хотелу Хајат. А најсвежији случај је смрт двоје супружника у хотелу Славија.