ЛАЗАНСКИ У ЛАТАКИЈИ: Тешко је бити ратни извештач у Сирији (ФОТО)

 "Знам да је 'Политика' најстарији и најугледнији дневни лист на Балкану и зато ми је посебно драго да сте дошли овде да извештавате за ваше читаоце, за Србију, јер ви сте наши пријатељи", рекао ми је генерал Игор Конашенков, портпарол Министарства одбране Русије, чим смо слетели у базу Хмејмим крај Латакије.

На моје питање о потенцијално опасним ситуацијама у ваздушном простору Сирије, у контексту присуства руских, израелских и америчких авиона, генерал је за "Политику" рекао како постоји стална веза између надлежних израелских и руских инстанци по том питању, као и да је с Американцима постигнут договор, па ни ту не очекује проблеме.

Али, у Сирији има проблема. И за новинаре. Час има, па нема интернета. Исто је и са струјом. У руској војној бази Хмејмим, на аеродрому крај Латакије, прес-центар је једна собица три с три метра у згради цивилног дела аеродрома, четири стола и осам столица, апарат с хладном и топлом водом, кеса с кафом и пластичне чаше. Ниједан компјутер, копир-апарат, факс. Ништа. Када смо сви унели опрему, торбе, камере, стативе, рефлекторе и лаптопове практично смо ходали једни по другима. И таман када уграбиш пола метра простора за писање – нема интернета. "Зашто нема", огорчено сам упитао руског мајора. "Нисам ја провајдер", хладно ми је одговорио.

Знао сам да је мајор иако ниједан официр и подофицир руске војске у бази Хмејмим на униформи нема ознаке чина. Субординација је на основу познанства. Зато у пролазу једних поред других практично нико никога војнички не поздравља, јер се и не зна ко је ко. Иако, на први поглед, одише лежерна ратна атмосфера без много формалности, испод ње лежи челична дисциплина.

Свака јединица у бази је аутономна јединица, свака има свој простор ограђен бодљикавом жицом, маскирним мрежама и капијом са својом стражом. Разлог? У бази раде и Сиријци на обнови инфраструктуре. Припадници војне полиције носе на левом рамену навлаку са ознаком "МП". "Шта ће вам енглески назив на руској иниформи", питао сам мајора. "Па ми смо сада у иностранству....", кратко је одговорио.

Пре почетка било каквог новинарског рада генерал Игор Конашенков је одржао мало предавање шта можемо да снимамо, а шта не можемо. Ту лекцију је теже научио сниматељ Првог канала руске државне телевизије којем је камера одузета. Интервенцијом звезде руске телевизије Ираде Зеиналове, иста је враћена камерману наредног дана, али никоме више од новинара није пало напамент да било шта снима без питања.

Крупни планови аеродрома и базе су забрањени, јер како рече генерал, 85 одсто обавештајних информација потиче из отворених извора. Није дозвољено ни снимање лица војника, официра и подофицира, посебно не припадника Спецназа. Официре који су стигли са нама у Хмејмим можемо да снимамо. Од технике не можемо да снимамо радаре, оклопне транспортере БТР, ракетни систем "панцир", хеликоптере на станици, ни транспортне авионе.

Сваки други транспортни "иљушин 75" имао је са обе стране трупа лансере ИЦ патрона, од хеликоптера Ми-24 и Ми-17 сваки је био опремљен таквим лансерима за ометање ракета категорија "стрела", "стингер" или још модернијих.

Хеликоптери Ми-24 лете скоро непрекидно у борбеној заштити базе, број им се у ваздуху повећава приликом полетања борбених авиона, јер "сухоји" са подвешеним бомбама и ракетама полећу под форсажом, а то је ватрена репатица из мотора идеална за привлачење ракета које се наводе на топлоту из авионских мотора. Зато хеликоптери Ми-24 у бришућем лету претражују терен око базе не би ли уочили неког терористу с против-авионском ракетом на рамену. Управо зато су и све куће око базе и испражњене, али су потенцијални проблем околна брдашца.

Није лако радити посао новинара у рату у Сирији. Ако немате солидно војнотехничко знање, можете да пишете о избеглицама и социјалнополитичкој драми државе у рату, завршава Лазански.