Лепа, а глупа - паметна а ок?

Приметио сам да, што сам старији, и укус за девојке ми се драстично мења.

Прву "љубав" имао сам још у основној школи. Слађа је била све само не слатка. Имала је фиксну протезу и носила је наочаре, али је како се каже "била добра к'о лебац". Никада нисам радио домаће задатке јер ми их је она, уредно сваког дана, доносила већ урађене. Наравно, све је била наша мала тајна. Знам, био сам мангуп, али нисам могао да дозволим да сви знају да сам пољубио "робота", како смо је звали из шале.

У неким каснијим годинама, памет ми је помутила једна Марија. Уф, запазио сам је још први дан средње школе. Видно је била физички напреднија, развијенија од других девојака из одељења. Волео сам да шеткам са њом и примећујем завидне погледе мојих вршњака. Само сам се молио да не проговори у друштву. Добро, сви знамо да некима школа једноставно не иде, али се некако чинило да сем раскошних коврџа, Марија није имала ништа што подсећа на вијуге.

На факултету је опет била друга прича. Волео сам да улазим у "умно изазовне" разговоре. Није да сам се правио паметан, просто ми је било занимљиво да са неким дискутујем о изузетно ниским каматним стопама на орочену штедњу и небулозним каматама за кредите за рефинансирање. Светлана је била светлост мог живота. У потпуности ми је одговарала. Често смо водили "дебате" дуго у ноћ. Није била нека лепотица, али је у мојим очима изгледала као милион долара које смо заједно планирали да зарадимо.

Убрзо након факултета, као да сам мало "полудео", или сам полудео још у току студија па се то тек касније манифестовало. Једна за другом, силиконске лепотице су се само смењивале и то ми је апсолутно одговарало. Мото ми је с њима био "мање приче више рада". И трајало је то једно дуже време. Ортаци су ми завидели а другарице смејале. Истина је да и нисмо имали неких заједничких тема, али ми то и није било потребно.

Сада сам опет у некој скроз другој фази. Пролазећи парком, на путу до посла, поглед ми често падне на родитеље и њихову децу. Неки чудан осећај ми се јави. У мојој Милени видим све, и спољашњу и унутрашњу лепоту и неку енергију којом зрачи.

На крај крајева, истина је што кажу, "лепота је у очима посматрача".