Четири године од ЛУИСОВЕ смрти: Љубиша, свирај Дуду – још ЈЕДНОМ! (ФОТО)

- Како се не сећаш мог кума Љубише из Канаде што је скоро сваког лета долазио у село – чудила се Драгана како њен саговорник има слабу меморију.

- Како изгледа, опиши ми га кево – тражио је Драган додатне информације од имењакиње. Није му мајка, то је само манир кафанских људи – неки су браћа, сестре, кумови, а Драгана и Драган су "кева" и "син", иако су готово вршњаци.

- Црна коса, с чуперком на темену, мршав, ситне црне очи увек полузатворене... Знаш га сигурно!

- Појма немам – пијан, али потпуно свестан (уме тај да пије!) одговори Драган, кога сви у банатском селу зову исто као и његовог оца – Цака!

- Ама, како не знаш, долазио је у кућу поред Чваркаревих, вазда је имао добре "Левис 501" фармерице. А тек онај шарени скејт!

Могло је ово убеђивање и присећање да траје довека, али се брзо завршило јер се дешавало у локалној кафани. А у бирцузу не сме да буде много одуговлачења и неспоразума – разговор и дружење морају да се наставе. Како Драган и Драгана нису од оних што неразумевање решавају песницама, а и њихово бројно друштво је почело да се досађује, Цака је скочио са столице и викнуо:

- Слушај кево, за мене је постојао само један Љúбиша, његово име се изговара онако сељачки – ЉубÍша, био је ћелав и дебео, носио је светлуцаве сукње и звали су га ЛУИС. Мењај ову пацерску музику и пуштај "Мећаву" – завршио је тобоже изнервирани Цака и ушао у тоалет.

Сви су истог момента заборавили на кума из Канаде, прича је скренула у неком занимљивијем смеру, а са разгласа су се чули познати стихови "Клетве", идеални за зимско кафанско вече: "Пусти највећу мећаву, Господе, јабуку с крова никад да не погоде. Бурме венчане кум нек' пијан изгуби, нек' је никад нико не љуби!"

На данашњи дан је умро Љубиша Стојановић Луис, не знам тачно пре колико година – пишем далеко од интернета и гугла. И није битно ко је све од колега данас обишао његов гроб и ко га није "заборавио" - то је сценарио за посмртне вести о некој скандал певаљци или старлети.

Испрва га нисам волео – за мене је био само још један од простачких "турбо" певача јер сам га стално виђао како гостује у простачким, "турбо" емисијама. И притом облачи 'аљине које стробови и остала диско светла обожавају – кичасто делује на први поглед, признаћете. То ми је било довољно. Ја своје предрасуде пажљиво негујем – неко ко се појављује у најгорем "треш" друштву нискостраствених квази народњака не заслужује превише пажње.

Али, када су обмањујуће, предрасуде су ту да се сруше лако попут куле од карата за коју сте утрошили много труда и времена не бисте ли је саградили. Зато је вест о Луисовој несрећи на мене деловала као кад чујете да сте изгубили доброг пријатеља међу ратним противницима – јер без њих ратовање нема смисла. Тада остаје само вештачка и стриктна подела на "нас добре" и "њих лоше" (никад није обрнуто), а свака искључива подела је насилна, наметнута, досадна и иритирајућа. Поготово јер подразумева да морамо да уништимо "њих лоше" да бисмо преживели "ми добри" који ћемо створити ваљан свет. Не иде то тако!

Луиса нисам никада упознао, нити сам му "стегнуо" руку, али су се наши путеви понекад преплитали. Живео сам у Студентском дому "Карабурма", а Љубиша је сваког лета певао на годишњој прослави у комшијском заступништву BMW аутомобила "Радуловић". Ми домци имамо одличан поглед на ту фирму – као бруцош сам гледао Луисов "концерт" са пожарне терасе на 13. спрату, догодине сам се пребацио на шести, а у трећој сам схватио да је тамо горе бољи поглед те сам отишао на 11. Радуловић је баш знао кад да прославља – у јеку испитног рока, када су студенти најнервознији, али зато и највише славе, веселе се и опијају. Тада су им пословично празни џепови још празнији. А код Радуловића је певао Луис, пило се, чинило нам се, шта је ко пожелео, а поред не претерано веселог скупа димио се велики роштиљ на ком се пекло обиље меса.

Увек сам нешто добацивао скупу "доле" – из досаде, али и због израженог контраста између нас празних џепова и стомака и њих чији су, у то смо били сигурни, новчаници пуни као и порције на овалима које су им сервирали конобари домаћина. Драо сам се, некултурно, из свег грла, а кад год би Луис правио паузу између две песме довикивао сам: "Љубиша, свирај Дуду!" Тада сам већ разумео зашто је мој пријатељ Цака, иначе луди бубњар, рекао да за њега постоји само један Љубиша. Преслушао сам подоста његових песама.

Луис ме је испрва игнорисао, али ја сам био упоран. Нисам престајао иако он никако није почињао да пева "Дуду". Тек у другој, трећој години факултета Љубиша се јавио – после пар довикивања, погледао је ка нама и рекао: "Само за момке", и запевао: "Дудо, тебе волим, Дудо, тебе желим, Дудо..." Одушевљено смо му отпоздравили, а пред крај наступа смо добили још један поклон за наше упорно досађивање – отпевао је исту песму још једном.

И таман кад је Љубиша вероватно мислио да се отарасио будале из студењака и да је коначно стигао у Житиште где је свирао на отварању споменика Рокију Балбои које је било неколико дана после Радуловићевог пира – схватио је да се грдно преварио, јер сам и ја дошао на исту свечаност. У центар банатске варошице стигао је црним џипом (истим оним који је возио и последњег дана), отворио је прозор и питао ме: "Извините, где је центар села?" Добио је неочекивани одговор: "Љубиша, свирај Дуду!" Збуњен, само је прозборио осмехујући се: "Где опет на тебе да налетим!" И ја сам додао: "Ово је центар Љубиша, веровао ти или не!"

Трубач Милош Николић који је свирао са Луисом, колега је и ортак мог цимера из студентских дана. Не познајем га баш најбоље, али  знам да уме с трубом, а рекао бих да још увек има ону "Бахову" коју му је купио несвакидашњи певач. У ретким тренуцима када смо време проводили заједно и у још ређим моментима када је говорио о Луису, схватио сам да Љубиша Стојановић није био "обичан" човек. Милош и наш заједнички "пајташ" нису површни, нити "плитки" људи. Зато сам из његовог збуњеног погледа када је помињао Луиса, и због речи препуних поштовања, разумео да му је покојни музичар био као близак род (можда и више). А како смо поприлично слични, знам да то не може да постане било ко! И данас свира, између осталог, са његовим сином Марком Стојановићем у бенду "Ст. Лоуис".

Исто тако знам и да је Луис био ексцентрик, другачији. Страствен! Ја праштам све – злобу, безобразлук, непристојност, увреде, злочине, зверства... Људима не праштам само – досаду, некреативност и одсуство страсти и жеље за играњем! А Луис је, чини ми се, био сушта негација свега тога. То чујем из његових песама – нису можда дело врхунске уметности, али се у њима осећа потреба да се не свира само да би се свирало и да би се зарадило.

Примећивао сам то и у његовом начину певања, као и у стилу облачењу (зато његове 'аљине нису кич). И у спотовима – обожавам онај за песму "Ево ме опет долазим" док је свирао са Јужним ветром који је можда и први домаћи паган-метал спот (Луис голих табана, у папучама, огроман и налик ћелавом Сандокану, шета кроз снегом оковану шуму, скупља гране, ломи их преко колена, пали ватру и греје се онако пагански).

Зато волим да на мом руском грамофону пустим његову плочу "Не куни ме, не ружи ме мајко", а поготово истоимену песму, као и румунску "Јоње, Јоње". Јер, ипак је Луис био мој пријатеља међу музичким противницима. Без њега и њему сличних "ратовање" не би имало смисла! Џаба што су на "мојој", "доброј" страни балкански џезери попут Бојана Зулфикарпашића, Ненада Василића, групе "Сербиан jazz, Бре!"... Лепо је кад и на другој страни, оној коју већма сматрам за класично и одвратно питко срање, постоји неко сличан. Да у рату победимо заједно – или да макар "моја" страна не изумре!

Намештам иглу на винилу. Љубиша, певај "Дуду" још једном – опет и поново!

Сергеј Комненић

(текст је оригинално објављен 31.7.2014.)