Мањак секса ми је уништио везу - то никада више нећу допустити

Марко и ја смо се забављали годину и по дана, када смо одлучили да почнемо да живимо заједно. Имала сам 20 година док је он десет година старији од мене. Веза нам је заиста била јака, макар сам ја то тако видела. Он је имао стабилан, добро плаћен посао у једној страној фирми, док сам ја тек уписала факултет. Договорили смо се да ће се он бавити финансијама, а моје је било да будем добар студент и одржавам "домаћинство".

Прва година заједничког живота је идеално протекла. Преко недеље смо били у обавезама, он око посла, ја на факултету и били смо срећни што су вечери и викенди само наши. Ишли смо на кратке излете по Србији, на море у Грчку и на романтичне викенде на Златибор.

Међутим, постепено се све променило. И даље је био пажљив према мени, али као да се та пажња претворила у другарску. Све мање смо излазили, и наше слободно време се претворило у константно играње плејстејшна.

Ускоро сам почела да примећујем и веће промене. Све дуже је остајао на послу и увек је био "уморан" за акције у кревету. Мобилни телефон је свуда носио са собом, чак и у купатило, што раније, никада није радио. Са посла је долазио носећи на кошуљи мирис женског парфема, за који је увек имао сасвим обично оправдање - возио је колегиницу кући, успут му је, па зашто да јој не учини. Да, примећивала сам све знаке, али сам их игнорисала.

Прошло је тачно годину дана како нисмо имали секс. Спавали смо у истом кревету као потпуни странци. Покушавала сам да изгледам изазовно, куповала секси доњи веш и дочекивала га са јагодама и шлагом. И увек сам добијала исти одговор, да је уморан.

Ни сама не знам због чега нисам прекинула ту везу. Психички ме је убијала цела ситуација, поготово што смо за друге људе и даље изгледали као савршен пар. Викендом бисмо се прошетали Кејом, отишли на ручак, а љубљење нам се свело на то да ме је љубио само у чело. У чело! Као да сам му млађа сестра, цимерка или не знам ни ја ко. Заправо, није ми било јасно зашто он не прекине са мном.

Све се завршило једно поподне, када сам на његовом мејлу нашла преписку између њега и "чувене" колегинице. Не, нисам ушла намерно у његов мејл. Хтела сам да проверим своју пошту а његов налог је остао улогован. Могла сам само да затворим, али будимо искрени, на мом месту, ретко ко би то урадио.

Марко је, месец дана раније, провео код сестре у Америци и за то време се свакодневно дописивао са колегиницом. Једна ме је посебно погодила. Написао јој је да је воли и да једва чека да се врати како би је видео и љубио.

Тог дан сам спаковала кофере и сачекала га да дође са посла. Није ништа порицао, није ни могао поред очигледних доказа. Питала сам га зашто, зашто је дозволио да годину дана живимо заједно док је са стране имао њу. Није умео да ми одговори.

Одвезао ме је код родитеља, а након пар дана сам се вратила само да бих узела ствари које први пут нисам могла да понесем.

Признајем, требало је много раније да се спакујем и одем, а не да дозволим да годину дана живим са дечком као са цимером, који ме је при том, све време варао. Тада сам заваравала себе да су промене још могуће, да је само питање времена када ћемо се вратити на старо.

Сада, са овим искуством, знам да такву грешку никада више не бих поновила...