Мексико и Колумбија се опростили од Гарсије Маркеса
МЕКСИКО/БОГОТА - Земља у којој је рођен и земља која га је прихватила као свог, одржале су заједничку комеморацију писцу и Нобеловцу Габријелу Гарсији Маркесу, који је преминуо прошлог четвртка у Мексико Ситију у 87. години.
Председници Колумбије и Мексика присуствовали су јуче званичној службеној церемонији у мексичком главном граду, у ком је Гарсија Маркес провео више од три деценије.
Нешто раније, становници Аратаке, родног града славног књижевника, који се сматра најбољим писцем на шпанском језику, одржали су симболичну погребну свечаност.
Тело Гарсије Маркес кремирано је прошле недеље на приватној, породичној церемонији, а урна са његовим пепелом постављена је у Палати ликовних уметности у Мексико Ситију, где је на хиљаде људи дошло да ода последњу почаст великом писцу.
Неки су носили жуте руже, омиљено цвеће Гарсије Маркеса, док су други дошли са неким од његових романа.
Око палате чула се музика омиљених пишчевих композитора, Беле Бартока и Ђованија Ботезинија, вијориле су се колумбијске заставе, читани су одломци књига "Ел Габе". На лицима многих присутних могао се видети осмех, осмех захвалности за све што је славни писац оставио за собом.
Комеморацији су присуствовали Маркесова супруга Мерцедес са синовима Родриго и Гонсало као и колумбијски председник Хуан Мануел Сантос и мексички Енрике Пења Нието.
"Гарсија Маркес је највероватније био најзначајнији Колумбијац у историји земље", изјавио је Сантос.
"У свету знају за Колумбију захваљујући Габријелу Гарсији Маркесу. Он у многоме представља оно што Колумбија јесте. Његов магични реализам није нешто измишљено. То је опис оног што Колумбија представља", истакао је он.
Писци, политичари и културни посланици из целог света, такође су одали почаст великом писцу.
Још се не зна где ће урна са Маркесовим пепелом бити положена, односно да ли ће и где његов пепео бити расут.
Гарсија Маркес је Нобелову награду за књижевност добио 1982. године.
Прославио се романима "Сто година самоће", "Љубав у доба колере", "Пуковнику нема ко да пише", "О љубави и другим демонима" и "Јесен патријарха".