КАКО ЈЕ КАД ТЕ СВИ НАПУСТЕ: Овако изгледа живот деце у Звечанској

Велико двориште, игралиште и пространа зграда на располагању су свакоме кога упути Центар за социјални рад, доведе родитељ, сваком ко је пронађен или сам одлучи да дође. А како дете реагује када већ дође, када се нађе овде, добровољно или не, објашњава програмски координатор Центра Љубиша Јовановић.

"Јако мала деца, која су имала искуства са родитељима једно време тугују. Она која нису успоставили такозвани атачмент или емотивну везаност са било ким из породице, траже овде, а сваког ко им је близак зову "мама, тата". Кад дођу у посету донатори, деца се обично залете тако у некога, па шире рукице, вичу мама, тата. И онда људи мисле, поготово усвојитељи кад дођу у посету, да се то дете баш њима упутило. То чине до 7-8 године, после тога почињу да одустају, постају неповерљиви", објашњава Јовановић.

И ПУНОЛЕТНИ МОГУ У ДОМ ЗА СИРОЧАД: Ово је прича младића из Звечанске!

За неке пролазна станица док за многе ово место јесте, нови, други, бољи дом. Ту спавају, одрастају, уче, добијају пажњу која им је ускраћена и уче за неко боље сутра. А како то заиста изгледа знају само они и запослени у установи.

"Деца често имају осећај да су сами, без обзира колико се ми некако трудимо око њих. Понекад и деца из биолошких породица о којима родитељи уредно брину имају тај доживљај, али то је ствар тренутка, док ова деца имају егзистенцијалну самоћу. Најбољи начин је да се од малена ради са њима на прикупљању информација о породици, одржавају контакта, наравно, штитећи дете од поновног занемаривања и злостављања, што није увек лако, али тако мора да се ради", прича координатор.

Због тога за свако дете постоји индивидуални план по коме се ради. План се прави у договору са дететом и породицом, уколико је то могуће, јер је од великог значаја за само дете.

"Некад нема родитеља, не желе да учествују у томе, не схватају колико је то значајно. Најбољи ефекат је када се укључи и дете и породица и кад постану део нашег тима, када знају да са нама о свему могу да разговарају. Деца процес планирања доживљавају као нешто што је наш посао, а не њихов живот, онда неће да учествују у томе или имају неке своје паралелне планове који су често и нереални и ви онда не можете та два плана да спојите. Кад год се направи заједнички план, има велике шансе да се ту стварно деси нешто позитивно", каже Јовановић.

ДА БИ ОДРАСЛО ЈЕДНО ДЕТЕ, ПОТРЕБНО ЈЕ ЧИТАВО СЕЛО: Ова школа је то "село" за децу са посебним потребама (ФОТО)

С обзиром на то да је реч о деци чији су родитељи углавном живи, и јако је мало случајева деце без родитеља, Јанковић наглашава битност одржавања контакта са биолошким родитељима.

"Без обзира на то како се прилагоде, колико остану, колико година имају и какви су им родитељи, најбитније од свега је да остану у контакту са својим биолошким родитељима, чак и онда када пронађу нови дом у некој хранитељској породици или се у потпуности осамостале, ако ни због чега другог, онда због одржавања позитивне слике о себи.

Дакле, дете мора да зна на време, како расте, тако да живи са својом породичном историјом. Ради се на књизи живота, као са малом децом радоснице, а са адолесцентима се раде споменари, лепе се слике родитеља, детета, кад је дете било мало, кад је дошло у установу... Тако се направи животни континуитет детета."

Дете из дома се може вратити у биолошку породицу, што је веома ретко, отићи у хранитељску породицу или отпочети самосталан живот. Од његове одлуке, спремности или савета васпитача, психолога и социјалних радника зависиће и његова будућност. Један од најчешћих и најбољих исхода јесте да добију хранитељску породицу која преузима бригу о одређеном детету и пружа му основне услове за живот.

"Постоји стална потреба за хранитељским породицама. Постоје информатори, места где може да се нађе информација о томе коме да се јаве. Захтев се поднеси регионалном центру за породични смештај и онда креће процена њихове опште подобности, тј. да ли могу о било ком детету да се брину. Након тога иде обука или припрема. Хранитељске породице се доста везују за дете, али брину о њему док има право на смештај и после тога се дешава да тај контакт ослаби. Дете онда доживи разочарање, јер их сматра својом породицом. Дају му илузију да ће бити ту за њега, породица за сва времена, и онда ту долази до проблема", прича Љубиша.

Они који још увек нису спремни на самосталан живот, а њихов боравак у Центру мора да се оконча, имају могућност да бораве у адаптираној кући до две године што представља програм становања уз подршку, односно, привремено становање.

"Ту уче како се живи самостално, да ураде нешто у свом животу пре него потпуно постану самостални. Њима само становање унесе мало мира, међутим, то их недовољно стимулише да траже посао, да буду активни, да те две године искористе заиста да нешто ураде за себе."

"То је јако тешко кад има тако пуно промена. Ја знам момка који је имао 11 промена, био је овде, па у хранитељску, једну, другу, трећу, па је био усвојен, па је и то пропало, па из једног дома у други. И то је момак који супер функционише у односу на све то што је прошао."

Успех се на крају не може предвидети, али сав уложен труд углавном се исплати. Неки од њих остају у контакту са радницима свог некадашњег дома, затраже савет или дођу у посету, док се другима губи сваки траг,  јер једноставно не желе више никакав контакт.

"Ви уградите једну или неколико цигли и деца од тих цигли после направе целу зграду или кућу, али има и оних који упадају у разне кризе, али заснивају породицу, живе неки свој живот, живе од свог рада или једноставно се скуће уз некога, девојке се обично удају. Међутим, када неко нема кров над главом, онда посеже за било чим."

Можда овде не пронађу породицу за цео живот, али имају привремени дом, помоћ и подршку и што је најбитније, могућност да се након неколико година нађу раме уз раме по образовању и васпитању са осталом децом, спремни да свој живот преузму у своје руке.