МИХАЈЛО РИСТИЋ: Желим да ме запамте и зидови Маракане!
Волео бих да одем из Звезде са освојеним титулама, да ме навијачи дуго памте - каже млади ас за Србију Данас. Отац Миладин први тренер у сеоској школи фудбала. Узори Тадић и Роналдињо. Лалатовић нас учи да будемо људи и спортисти.
Зна шта хоће, зна и како до циља стићи! Верује у себе, и од Бога дат таленат за фудбал, али још више у, како каже, ”крвав” рад и спортски живот без изузетка. Дошао је ”ниоткуда” и за кратко време постао неко и нешто. Михајло Ристић, за само неколико утакмица у првом тиму Црвене звезде стекао је неподељене симпатије Делија, али и оних фудбалских шмекера са Запада и Истока, који цене борбеност, али траже и знање. А, почео је код оца Миладина, не као ”татин син”, већ му је родитељ био и први тренер у Школи фудбала Доња Трнава код Угљевика у Републици Српској.
- Мислим да са лоптом другујем откако сам проходао – каже Ристић за Србију Данас. - Све што сам у фудбалу научио, научио сам од оца Миладина, који је такође био фудбалер, играо је у Рудару из Угљевика. Није био везни, него центарфор, а каријеру је завршио као штопер.
Како сте онда из Доње Трнаве стигли до "Маракане" и Црвене звезде?
- Отац ме је довео на пробу у Звезду. Одрадио сам тренинг код Ивице Момчиловића и он је рекао да је то – то и остао сам. Недуго потом са тренером Јованом Станковићем ишао сам на турнир на Бјелашницу и задовољио укус Звездиних стручњака. Тако је почела моја Звездина прича. У омладинцима сам био капитен генерације која је освојила титулу. То не цене много, али мени је значило, волим да будем шампион, па макар и у омладинцима.
Хоћете ли и са првим тимом до титуле?
- Надам се и волео бих. Бићемо ми много јачи кад заједно прођемо припреме и још се мало појачамо. На мени је да наставим да се борим за место у тиму и да дам допринос Звездиним добрим играма и ако Бог да да стигнемо до титуле.
Члан сте репрезентације Србије за У19 и У21. Надате ли се дресу ”орлова” и да ли бисте играли за БиХ, ако вас позову?
- Ух, тешко питање. Моја земља је Србија, ја сам Србин и свакако бих волео да играм за ”орлове” више него за ”змајеве”.
С ким се у Звезди највише дружите?
- Са Луком Јовићем. И он је из Републиике Српске, тачније из села Батар код Бјељине. Он, Саво Милошевић и Драган Мићић, популарни Ћићми су рођени у суседним селима. Изгледа да се тамо рађају голгетери.
Луки баш не иде?
- Ићи ће, много се нервира, навикао је да даје доста голова у јуниорским селекцијама. Али, кренуће га, видећете.
Тренер Лалатовић је пружио шансу многим клинцима, подржава ли вас и сад кад сте ”стандардни”?
- Лалатовић нас учи свему, не само фудбалу. Он нам је и отац и учитељ и тренер. Учи нас да будемо победници, да имамо карактер, понос, достојанство. Свака му част, заиста је тренер каквог би свако пожелео.
Ко су вам узори од наших и страних фудбалера?
- Од наших ми је некако најдражи Душан Тадић, он игра фудбал за око, игра се. А, код страних за мене је Роналдињо непревазиђен. То што он ради са лоптом не може нико на свету. Наравнио и Меси је ”Бог”!
Ако добијете уносну понуду, хоћете ли пре времена у иностранство или би сте волели да останете?
- Волео бих да оставим траг на "Маракани", да ме запамте и зидови овог здања, да ме се навијачи сећају дуго, дуго. Наравно, пре свега бих волео да из Звезде одем са титулом или титулама. Надам се да ће ми се сан испунити.
А, кад будете једног дана одлазили, где бисте највише волели?
- У Шпанију, тачније у Барселону. Али, Барса је гигант и треба још много воде да протрекне Дунавом да ја постанем играч за којег ће се интересовати Барселона. Ипак, никад не реци никад, стремићу ка томе, а докле ћу стићи не знам.
После две и по године у Београду, шта вам се највише допада у велеграду?
- Посвећен сам спорту и не излазим у ноћне клубове. Станујем на стадиону у клупском хотелу, али кад изађем волим да одем до Калемегдана, Храма светог Саве на Врачару. Београд је прелеп град.
Имате ли девојку и јесте ли усамљени поред толико народа око вас?
Немам, јер сам све подредио фудбалу. Биће времена за девојке, а нисам усамљен, дружим се са саиграчима, мојом генерацијом... Биће времена за изласке, дружења, сад треба успети и опстати у фудбалу. Мени је тек 19 година и имам времена за сва задовољства овог света, али фудбал је нејвеће.