На данашњи дан: како је Твртко Котроманић 1377. постао краљ Србије

Од неочекиване смрти српског цара Стефан Душана Силног (1331-1355) прошло је 22 године. Од још неочекиванијег упокојења његовог 34 године старог сина цара Уроша Четвртог, прошло је 6 година. Исто толико протекло је од Маричке битке у којој је пострадала сила најмоћнијег дела распалог Царства, Македоније и Серске области, када су у једној ноћи Османлије посекли браћу Мрњавчевиће.

Преостали великаши владали су малим, нејаким областима. Били су цареви у малом, али мрве на ширем, балканском подручју, које су Муратови Турци зобали једног по једног. Док су Константин и Јован Драгаш, те Марко Краљевић били турски вазали, дотле су остали били међусобно завађени, немарни за ширење консолидоване и мудро руковођене турске навале. 

Једини који је донекле осећао опасност од Османлија био је кнез Лазар Хребељановић који је почео као ставилац (дегустатор хране владара, који би први пао као жртва у случају покушаја тровања) на двору цара Душана, да би до се до веће моћи успињао опрезном политиком у периоду после Душанове смрти, избегавајући велике сукобе и стрпљиво градећи свој домен са средиштем у Крушевцу. 

Најнемирнији међу властелом био је жупан Никола Алтомановић, брат од тетке Вука Бранковића. Вичан оружју, али не и дипломатији, прво је заратио са Мрњавчевићима који су спремили војску на њега, али су се окренули ка Марици и страдали. Повремено је нападао Дубровачку републику, али и Босну, кнеза Лазара и Николу Горјанског, бана Мачве. Тројицу моћника ујединио је заједнички такмац, али и заједнички господар - угарски краљ Сигисмунд, коме су били вазали. Колико 1373. године, покренута је заједничка акција против жупана Николе чија је војска поражена, а он сам, после опсаде Ужица, ослепљен.

Уништењем Алтомановићеве државе, кнез Лазар и бан Твртко Први (1353-1391) стекли су заједничку границу и постали блиски сарадници и буквално. Док је Лазар са већином моћних суседа савез склопио браком (кћери је удао за господара Косова и дела Метохије, Вука Бранковића, за Ђурђа II Балшића од Зете, за Николу II Горјанског од Мачве и за Ивана Шишмана од Бугарске), са босанским владарем "ородио" се алијансом. Мада, обојица су имали везу са Немањићима. Лазарова супруга била је Милица, чукунунука Вукана Немањића, док је Тврткова баба била Јелисавета Немањић, ћерка краља Драгутина (1276-1282).

Будући више дипломата него ратник, Лазар није био препрека намери бана Твртка да постане и владар Србије. На Твртковој територији налазио се манастир Милешева, почивалиште светог Саве, и он је намерио да то искористи како би уздигао свој престиж. Будући потомак "светородне лозе" Немањића преко краља Драгутина, те поседник царске лавре у којој су биле мошти поштованог Саве, Твртко је истакао намеру да уздигне своју владарску титулу на краљевску и да попуни упражњени престо Србије.

Иако тачан датум крунисања није познат, осим да се промена титулатуре одиграла између фебруара и новембра 1377. године, као једна од могућности узет је 8. новембар, Митровдан. У Средњем веку био је обичај да се крунисање врши на велики дан, па се тако Стефан Урош Трећи Дечански (1321-1331) крунисао на Богојављење 1322, док је његов син Стефан Душан краљ постао на Малу Госпојину 1331, а цар на Васкрс 1346. године.

Србија је у том тренутку имала два званична краља. Поред Твртка, владар је био и син Вукашина Мрњавчевића Марко, који је још 1365. постао млади краљ, а 1371. и савладар цара Уроша. Међутим, упркос томе, српска властела није га признавала за свог господара, те је његово краљевање било сведено само на очевину, данашњу западну Македонију.

Краљ Твртко је поступио као врховни господар српске властеле 1389. године, када је упутио свог најбољег војсковођу, Влатка Вуковића у помоћ кнезу Лазару, на Косово. Вуковић је постао познат годину дана радније, када је савладао отприлике двоструко бројнију турску војску код Билеће. Турски командат тада је био Лала Шахин, исти онај који је победио у Маричкој бици.