Мушкарци - неистражена бића која користе сврси!

Све желимо да имамо тај заљубљени осмех на лицу, док нам ноге корачају у бескрај неке блиске будућности. Очи које цакле тако слатко, као први љиљани, гледају и померају ствари, не знајући да постају сила другог људског бића. У његовом телу заспало је наше срце. Чујемо оно што желимо, додирујемо оно што нам прија. Наша чула ће се збунити и радити ствари где разум нема деловања. Ми, жене, то зовемо љубав!

Отварамо дневник и пишемо:

Добро јутро дневниче! Разданило се, исто као и оног дана када сам га срела. На тренутак сам поново осетила како ми се усне развлаче и поглед добија неки неодређен сјај. Ех, ста је све пролазило кроз моју главу, не смем ни да ти кажем. Морам признати било ми је чудно, јер никада до сада нисам осетила нешто слично. Било је то дубоко у мени, завукло се испод коже као нека болест, не дај Боже, страшније од свега до сада виеђенога…

Због те љубави, сви се запутимо на једно непознато место. Док корачамо улицама града, размишљамо зашто је другачији. Све је ту, али није исто. Свуда су. Ти симболи који подсећају на њега. Заборавимо где идемо и више не видимо високе грађевине око нас. Све је то чудесно, али је лепо, зар не? Желите да сви погледају у вас, јер сте ви једна од million заљубљених жена које знају разумети, поштовати и волети! Те две мале или велике црте су покретачи нашег ужурбаног срца. Тај мишић тако куца и куца, па се плашимо да не добије крила и одлети од нас негде далеко, зато се трудимо да спава у вама снажнијима.

Ех драге моје, у лепоти дивних осећања се губимо и волимо што се губимо и губимо се због њих. Ми смо бесконачно моћне жене које откривају ствари за које нису знале пре. Вероватно се и ви питате, шта је то? Можда је рано да сазнамо или смо још младе да схватимо неистражено поље идиле? У том пољу откривамо себе и ту силу што нас вуче ка њима. Као да постајемо грешнице које ударају по леђима са нежним бичевима. То су вероватно они. Знамо да су то они. Све сто нам прија су они. Јутарња роса, сунце, јесење кише, трагови у снегу, све су они. Они су зверке! Када се све сетимо тих магловитих дана када им постављамо бројна питања, помало глупа, мада знамо то итекако.

Знамо да мисли данима и сатима поклањамо тим бескорисно-корисним бићима.  Тако опседнуте немам моћ да продужим време, а волеле би. Волеле би да испишемо све оно што осећамо када се испуни друга страна кревета. Када нам неко измами осмех и упути поглед. Када добијемо оно мало, што је довољно за срећу. Мада се и даље питамо какав је он лешинар који се обрушио на мене?