Највећи успеси српске војске током НАТО бомбардовања 1999. године (ВИДЕО)

Пропашћу преговора у француском замку Рамбујеу, чију је концепцију амерички дипломата и државник Хенри Кисинџер назвао ужасним примером дипломатије и провокацијом за Србе, отворен је пут војном решењу кризе око Косова и Метохије, односно албанског питања у оквиру Савезне Републике Југославије.

Домаће власти су посредством генерала Јована Милановића, који је службовао у Бриселу, сазнале за план војне агресије, односно за типове циљева који би били гађани у случају рата са НАТО, те су на основу тога израдиле план одбране земље који је, показало, се у великој мери био успешан, упркос томе што је за одрбрану домовине живот дао 631 војник, док се 28 и даље воде као нестали. Када се на то дода и број палих полицајаца, укупан број жртава међу снагама безбедости износи 1.008 лица.

Војска Југославије је у рату била вишеструко надјачана. Логистички и технички. Сви родови војске последња освежења технике имали су осамдесетих година XX века, док је НАТО сила на располагању имала најсавременија оруђа. Упркос томе, југословенске снаге нису биле поколебане. Иза њих је било ратно искуство које је део кадра стекао у сукобима у Хрватској и Босни и Херцеговини, као и намера да се брани своја земља од спољног нападача.

Непријатељска агресија имала је две компоненте. Једна су били ваздушни и ракетни напади које је спроводио НАТО, а друга копнене компликације које су како на Косову и Метохији, тако и из Албаније правили припадници терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК) и, највероватније, дела трупа Републике Албаније.

23. март: ОБАРАЊЕ Ф-117А - БУЂАНОВЦИ

Ово је засигурно најпознатији појединачни успех Војске Југославије, а пре свега јединица Против-ваздушне одбране (ПВО). Оборен је такозвани "невидљиви", летелица, која због свог облика и материјала који јој прекривају површину оставља минималан радарски траг.

Иако је у питању ваздухоплов уведен у војну употребу 1983. године, до тог 27. марта 1999, а и после, само је 3. батаљон 250. ракетне бригаде успео да га приземљи на силу. Командир јединице био је пуковник Золтан Дани, а човек "убица невидљивог" Ђорђе Аничић, чију изјаву имате на видеу који следи.

А, шта је остало од стелт авиона, погледајте овде.

9. април: БИТКА ЗА КОШАРЕ - БИТКА ЗА МЕТОХИЈУ

На Велики петак 1999. започео је жесток копнени напад из Албаније на рејон карауле Кошаре. После артиљеријске припреме албанске војске на положаје ВЈ, уследио је копнени атак са циљем да се пробије гранична одбрана а потом заузме Ђаковица и направи клин који би пресекао пут Призрен - Дечани - Пећ и да се Војска Југославије натера на отворену битку и извуче на видело ради напада НАТО из ваздуха.

У првој фази напада на Кошаре и планинске врхове Маја Кошарес и Маја Глава, 2.000 непријатељских војника потисло је око 200 војника са границе и заузело караулу, што су пренели Си-ен-ен и Би-би-си.

Пет дана касније уследио је противнапад ВЈ који је онеспособио албанску артиљерију са Маја Главе и стабилизовао фронт који се, уз мање промене, одржао на тој - другој линији одбране границе према Албанији.

Губици ВЈ били су 108 бораца (међу њима и руски добровољац Булах Глебович), док је ОВК изгубио око 200 људи (званично), мада се верује да је број доста већи, међу којима и неколико страних добровољаца и плаћеника.

2. мај: ОБАРАЊЕ Ф-16 - НЕКУЧАНИ

Ово је други од само два авиона која су пала на територији Србије, једина два за које НАТО признаје да су страдали у летачким мисијама над Југославијом.

"Били смо на положају код сремског села Карловчић. „Ф-16” је откривен на даљини од 16, а гађан је на 12 километара, на висини од 6.000 метара. Пилот је, као и посаде других авиона који су погођени, покушао да се докопа ваздушног простора БиХ, али није успео", изјавио је Драган Матић, који је као члан 3. батаљона 250. ракетне бригаде учествовао и у обарању Ф-117А.

Комуникација пилота Ф-16 са командом пред погодак ПВО ВЈ.

Након пада у селу Накучани код Шапца.

26. мај - 10. јун: БИТКА ЗА ПАШТРИК - ОПЕРАЦИЈА СТРЕЛА

Пошто је најезда преко Кошара пропала, албански терористи, помогнути Армијом Албаније и НАТО авијацијом покушали су пробој границе нешто источније, на планини Паштрик. Поново је једна караула била бојиште, овога пута - Горожуп.

И овога пута циљ је био продор у Метохију и извлачење снага ВЈ на чистину. Око 10.000 Албанаца нападало је положаје ВЈ првих неколико дана жестоким налетима, подржани америчким бомбардерима Б-52 и хеликоптерима "апач", док оклопна возила нису могла да се искористе због незгодног рељефа. 

Међутим, поновила се ситуација са Кошара - граничне јединице Југославије одбиле су нападе непријатеља уз 87 страдалих сабораца. Већ од 1. јуна борбе су биле мањег интензитета, са редовним чаркама, и тако је остало све до повлачења српске војске са Косова и Метохије. Губици противника су били преко 500 палих.

23. март - 10. јун: ОЧУВАЊЕ ТЕХНИКЕ И ЉУДСТВА

Војска Југославије је у рат ушла са око 100.000 припадника, од чега су око 40.000 били регрути на редовном одслужењу војног рока, дакле неискусни борци. Ваздушна превласт била је потпуно на страни НАТО-а који је уништио иоле вредне авионе које је Ратно ваздухопловство имало (и то полуисправне МИГ-29).

Употреба радара била је једна могућа због уређаја за њихово откривање које су имали амерички авиони. Кретање већих јединица и формација, поготово механизованих, такође је било једва изводљива мисија, па се знатан део премештајних активности одвијао ноћу. (Пример пребацивања тенкова из Краљева у Клину на Космету, ради борбе са ОВК, али и очекиване копнене инвазије НАТО један је од највећих појединачних подухвата ове врсте.)

Поред губитака у људству, Војска Југославије је изгубила 22 оклопна и артиљеријска оруђа. У тај број спада и 14 тенкова, што је далеко мање од ратних изјава из централе НАТО о стотинама уништених српских тенкова, од изјава које су најбоље оповргле колоне тих возила током повлачења са Космета.