ОТИШЛА ЗА ЗОРАНОМ: Овако је Мила Ђинђић свих ових година проживљавала синовљеву смрт

Пре седам година Тамара Никчевић, новинарка Њузвика, разговарала је за сарајевски недељник Дани с Милом Ђинђић, мајком премијера Србије др Зорана Ђинђића. Мила Ђинђић је у међувремену смештена у дом за стара лица, а данас је, само два дана након тринаестогодишњице смрти њеног сина, умрла. Због ове тужне вести, преносимо вам тај интервју:

Живите у Београду?

-Део године поводим овде у Београду, а део у селу код Прокупља. Тамо имам кућу, башту. Засадила сам цвеће. Носим га Зорану на гроб и кукам: е, мој сине, нисам га теби наменила... Не дај, Боже, да икада сазнате како је.

13 ГОДИНА БЕЗ ЗОРАНА: Вучић положио венац поводом годишњице убиства Ђинђића

Супруг није жив?

-Драго је умро у Прокупљу 2002, годину дана пре Зорановог убиства. Ипак сам гаовде сахранила. Лежи на Бежанијском, а наш син Зоран на Новом гробљу. Никада једноме нисам отишла на гроб а да истога дана нисам отишла и другоме. Драго је умро, убила га је кап дан после неког од Зоранових повратака из иностранства. ДОС је већ одавно био направљен... Шта је мом сину то требало, хајде, реците ми?!

Био је брз, темпераментан, пун енергије, сећа се мајка.

-Личио је на мене. А здрав као дрен!... Срце ме боли за њим. Да је био болестан, ни по јада! Поломили су му ноге да би га лакше убили... Душо, нико не може разумети мој бол.Не знам како ћу опет преживети тај дан... Кад сам чула...

Како сте чули, ко вам је рекао?

-Тог 12. марта била сам у општини, плаћала рачуне, неки порез. Иако су сви шалтери били затворени, видела сам да запослени седе и пију кафу... Зоран није подносио лење људе. Уживао је у раду, баш као и ја... Не успевши да платим рачун, на крају сам отишла код шефице службе да се пожалим. Проверивши нешто у компјутеру, прекорила ме је због тога што, рекла је, шест година нисам платила порез.

Прочитајте КОНТРОВЕРЗНИ и до сада, у Србији, НЕОБЈАВЉЕН чланак о Зорану Ђинђићу у Гардијану

-„Ни случајно!“, планула сам. „Госпођо, знате ли да би мој муж пре умро од глади него дозволио да не плати било који рачун. Био је честит, уредан човек.“ Цело јутро сам се тиме бавила. Дан леп, прави пролећни... Сећам се да сам на крају свратила у стари „Меркатор“ да нешто купим, а онда кренула... Била сам на вратима кад сам чула телефон. Сећам се да сам се стресла... „Црна Мила, јеси ли видјела шта ти је са Зораном?!“

Ко вам је јавио?

-Сусед из Прокупља коме сам неколико дана раније причала колико се бојим за Зорана. „Укључи телевизор!“, викао је. Имала сам шта да видим!

ШЕШЕЉ ОПТУЖУЈЕ ЧЕДУ: Јовановић има улогу у убиству Ђинђића, пре или касније САЗНАЋЕ СЕ ИСТИНА!

Како то да сте сазнали од пријатеља из Прокупља, а да нико из владе није дошао да вам јави шта се догодило?

-Можда су и долазили, ко зна. Била сам вани, не знам... Одмах сам позвала момке из Зорановог обезбеђења и одјурила у Ургентни. Двориште је било препуно полицајаца.Сад му не требате, понављала сам у себи; кад је требало да га чувате, није вас било... Ушла сам. Доктор је одмах рекао сестри да ми да таблету за смирење. „Нећу никакву таблету. Не треба ми!“, одбила сам. Ушла сам у ону ледену салу у којој је лежао Зоран. Његова лепа глава... Очи затворене... Леп, а доле... Груди распукле... Срце му је било просуто на све стране... Стајала сам поред њега, грлила га, кукала... Поново су покушали да ми дају нешто за смирење. Нисам хтела...

Зашто нисте?

Нисам хтела да дозволим да ми умањују бол. „Нека боли!“, викала сам. „Побогу, убили су ми сина!“ Лежао је тако... Миран, чистог лица. Био ми је сав живот... Имам ја и Гордану, тачно је, али је Зоран био мој живот. 

Зашто сте га ви упозоравали? Нешто сте предосећали?

-Сећам се, била је недеља. Пошла сам у купатило. Звонио је телефон. Вратила сам се, подигла слушалицу, али нисам препознала глас. „Извините, с ким разговарам?“, питала сам. „Мама, ја сам, Зоран!“, смејао ми се. „Како то да ми не препознајеш глас?“ Почела сам да плачем.

ЗАБРАЊЕНИ СНИМАК: Овако је Звездан Јовановић вежбао атентат на Ђинђића (ВИДЕО)

„Шта је, Зоране, са тобом? Како то звучиш? Кажи ми, сине, шта се догађа, шта ти је?“ Осетила сам да се спрема нешто страшно, али нисам могла ни да претпоставим да ће га... Молила сам га да се пази, подсетила га на то шта су покушали ономад, код хале Лимес...

А он?

-Ништа. Слушао је, али ме није чуо. Као што ни ја више нисам могла да чујем њега. Никада! Увек је негде журио. „Зоране, чувај се!“, било је последње што сам му тог дана рекла.Није ме послушао. Вероватно није ни могао. Одавно су већ били одлучили да га убију. Тај прости, бедни наш свет који не воли паметне, оне што су изнад... Погледајте му само библиотеку! Е, мој Зоране...

Сећате ли се свог последњег сусрета са Зораном?

-Не, не, не могу да се сетим... Знам само да сам га, кад је постао премијер, ретко виђала. Није имао времена, стално је негде јурио. Остали смо га жељни. Добро, виђам га на телевизији, тешила сам се. Умео је понекад да дође код мене на ручак, да доведе децу...

Посећују ли вас унучад?

-Понекад. Лука тренира кошарку, Јована учи... Дођу на ручак увек кад нађу времена.

"Оно што је оставио чини га бесмртним": Ђинђић постхумно добио ЦРНОГОРСКИ ОРДЕН

А неко из Демократске странке?

-Никад! С њима немам ништа.

Зашто?

-Они најбоље знају. Јадни, верују да је то што су на власти само њихова заслуга, да је мој Зоран ту био тек тако... У Прокупљу сам му недавно сама подигла споменик. Где су ти његови велики пријатељи, где су „саборци“?! Неки су, ето, и дошли... Дошло је и много обичног света. Видим, плачу, жале... Иако Зорана нису волели док је био жив. Познавали сте, душо, мог Зорана; је л’ да да је био изузетан човек? Жао ми је само што је себе понизио, што је дозволио да тако оде, да га убију... Нека му је лака црна земља...То како су га убили, то је најгори злочин! Бедни, мали, неписмени људи! Убити такво чудо! Срце ме боли за овом мојом Горданом, црћи ће од туге. Ја сам јача, мајка сам, све издржим... Идем на гробље и... Свакога дана на његовом гробу нађем цвеће. Неко је јуче оставио кале. Четири беле кале... Као да је знао да их је Зоран највише волео.