НЕ ТУГУЈ, БРОНЗАНА СТРАЖО: Бранка Ћопића нема већ 31. годину
Један од најпопуларнијих српских и југословенских писаца Бранко Ћопић напустио је овај свет скоком са Бранковог моста у Београду на данашњи дан, 26. марта 1984. године.
Аутор је изузетне популарности, необично плодан са, за домаће прилике, невероватним тиражима. Притом, његова дела су преведена и објављена на више од 30 језика широм света. Прву књижевну награду добио је 1938. године од Академије седам уметности за кратку причу, затим Ракићеву награду идуће године, потом награду Српске краљевске академије 1940. године.
Његошеву награду добио је 1972. за антологијску збирку приповедака "Башта сљезове боје". Ћопић је ту књигу објавио 1970. године. Добитник је и Награде АВНОЈ-а, а НИН-ову награду за најбољи роман добио је 1958. године за дело "Не тугуј, бронзана стражо". Од 1968. године био је члан САНУ.
"Рођен сам почетком Првог светског рата. У то исто време мој отац, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а мој стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против аустроугарских завојевача. Тако су се два брата, налазећи се у две зараћене војске, борили уствари један поред другога. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре и чуо прве ратне приче", описивао је Ћопић атмосферу свог детињства.
Рођен је 1. јануара 1915. у Хашанима код Босанске Крупе, данас Федерација БиХ.
Нижу гимназију је завршио у Бихаћу, а учитељску школу је похађао у Сарајеву, Бања Луци и Карловцу. Философију и педагогију дипомирао је у Београду 1940. године.
Постоји локално предање, према којем је он, наводно, био прво дете у његовом крају које је име добило по песнику Бранку Радичевићу. Тих 40-их објављивао је кратке приче у "Политици", док га је напад на Југославију 1941. године затекао је на одслужењу војног рока у Марибору, да би се убрзо потом у родној Крајини у лето те 1941. прикључио устаницима партизанима. Релативно брзо постао је политички комесар, у исто време и дописник партизанских листова бањалучког "Гласа" и "Борбе". Такође, писао је скечеве и позоришне представе.
У Београду је после рата био главни уредник листа "Пионир", а потом и професионални писац. "Писање за децу за мене је најлепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за децу, ја се осећам тако весео и расположен као да се враћам са неке велике мајске свечаности", говорио је он.
Очигледно, писањем бајковитих прича о детињству и рату бранио је и самог себе од стварности у којој му је бивало све тесније и тамније.
Прошле године у априлу месецу основана је Фондација "Башта сљезове боје" која за циљ има обнову куће познатог књижевника у његовом родном граду, па су тим поводом организоване представе, као и донаторско вече у циљу прикупљања средстава за реализацију тог пројекта.
Прочитајте и:
