ЊЕГОВО ВЕЛИЧАНСТВО АЛЕКСАНДАР ПУШКИН: Цитати и најлепше љубавно писмо свих времена
Пушкин, који се лако и са пуно страсти заљубљивао у многе жене током свог живота, као да је једино и живео због љубави. Због љубави је дисао, писао, живео и умро. Погинуо је у двобоју, бранећи своју част и част своје жене.
- Љубав је капљица небеске росе коју небеса кануше у блато живота да му засладе горкост.
- Тешко је волети, још теже не волети, а најтеже је наћи вољеног који те воли.
- Два осећања су нам дивно присна – у њима срце стиче храну – љубав према свом огњишту и љубав према гробовима предака. На њима је од памтивека, вољом самог бога, заснована човекова самосталност, залога његове величине.
Татјанино писмо Оњегину
Пишем Вам – шта бих знала боље?
И шта Вам више могу рећи?
Сад зависи од Ваше воље
презрење Ваше да л’ ћу стећи.
Ал’ ако Вас мој удес худи
бар мало троне и узбуди,
Ви ме се нећете одрећи.
Да ћутим ја сам прво хтела,
и за срамоту мојих јада
не бисте знали Ви ни сада,
бар да се надам да сам смела
Да ћете опет к нама доћи
и да ћу ма и ретко моћи
у селу да Вас видим нашем,
да се веселим гласу Вашем.
Да вам што кажем, па да затим
о истом мислим и да памтим
дане и ноћи дуге сама
док не дођете опет к нама.
Ал’ особењак Ви сте, знамо,
тешка Вам је сеоска чама.
А ми, ми ничим не блистамо,
Но искрено смо ради Вама.
Што дођосте у насе село?
У степи, где мој живот траје,
ја не бих срела Вас зацело
и не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
можда бих једном ( ко ће знати? ),
по срцу нашла друга варна
и била бих му жена смерна,
а својој деци добра мати.
Други!
Ал’ не, ја ником не бих
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ’ људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди…
У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио.
Твој поглед ме је свуд прогањ'о,
у души давно глас одзвањ'о…
Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушо, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!
Ја Тебе често слушах сама;
говорио си са мном једном
кад просјаку помагах бедном
и када блажих молитвама,
буру и јад у срцу чедном.
Зар ти и оног трена,
О привиђење моје драго.
Промако кроз ноћ као сена,
над узглавље се моје саго
и шапнуо ми речи наде.
Љубави пуне и искрене?
Ко си Ти? Чувар душе младе
ил’ кобни дух што куша мене?
Утишај сумње сто ме гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости Твојој дајем себе,
пред Тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе…
Замисли: ја сам овде сама
и никог нема да ме схвати;
Сустајем и мој ум се слама,
а немо моје срце пати.
Чека ме; наде глас у мени
бар погледом оживи једним,
или из тешког сна ме прени
прекором горким и праведним!
Заврших! Да прочитам, стрепим…
Од стида немам више даха…
Ал’ Ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха…
Прочитајте и: