ОД СЈАЈА ДО ЗАБОРАВА: Бисери расути по целом свету

Није злато све што сија, каже позната народна изрека. Орлићи су се попели на кров Европе 2013, продужила на кров света 2015. године и само потврдила да су јој стасале три моћне генерације (годишта 1994, 1995. и 1996) које имају победнички квалитет, али и карактер. Клубови су од многих добро зарадили, међутим, неки најављени бисери се нису баш снашли на Западу, други уопште не играју, трећи су нестали, четврти се грчевито боре да из дебеле сенке нађу пут до своје срећне звезде... Овим се баве "Вечерње новости" у својој анализи где су момци из шампионске генерације.

Шампионској круни из Литваније злато на Мундијалу на Новом Зеланду додали су Предраг Рајковић, Милош Вељковић, Немања Максимовић, Сергеј Милинковић Савић и Мијат Гаћиновић. У њиховом раскошном таленту смо, нажалост, у Србији углавном кратко уживали, неке нисмо ни видели у сениорским утакмицама јер генерално, тужно а истинито - српски клубови живе искључиво од продаје играча.

У мору недефинисаних законских и власничких односа, клубови у урушеној привреди немају ни могућег партнера, те им остаје да с првом добром понудом наплате дечји успех. С обзиром на то да ни држава минулих 15 година није показала интересовање да реши проблем финансирања спорта, клубови се понашају присилно, као на пијаци. Ко понуди највише, тај добија, у овом случају само добру сировину а никако производ. Јер, производ има процес стварања, а већина ових златних момака, свако из својих разлога, прераним одласком није пронашао прави пут.

Александар Митровић је био звезда у Литванији 2013, и за робустног центарфора се може рећи да је добио и "јаре и паре". За пет милиона евра је из Партизана отишао у Андерлехт, а после годину дана за чак 20 милиона у Њукасл. Можда је одлазак у Премијер лигу био преурањен, али "Митаргол" није у силазној путањи.

Предраг Рајковић је имао вртоглави успон у том периоду и, као златна рукавица света, за три милиона евра отишао у Макаби из Тел Авива. Бранио је у Лиги шампиона, али га тек чекају године кад ће морати пажљиво да се развија, јер је примио ове јесени више од 30 голова (16 у елити).

"Звездино дете" Немања Максимовић је 2013. био без клуба, а онда, преко ЕП, Домжала, отишао у казахстанску Астану, играо Лигу шампиона и сада је на прагу трансфера у Бундеслигу, јер га чекају Хамбургер и Штутгарт. Сергеј Милинковић Савић такође је "експлодирао", имао две године узлета у Војводини, па у Генку, али летошњи трансфер у Лацио за девет милиона евра био је преурањен. Калчо је, ипак, такмичарски фудбал, а он се учи. И то су углавном све успешне продаје из две златне генерације - и клубови зарадили, и играчи профитирали напретком у каријери.

Друга страна медаље је болнија. Марко Павловски, као плеј "Литванаца", прешао је из ОФК Београд у Порто за пет милиона евра, али је углавном играо за "Б" екипу, да би завршио у Мускрону, где такође не игра често, па га нема више ни у репрезентацији.

Андрија Луковић је у касу Рада донео 750.000 евра, али је далеко од првог тима ПСВ-а. Дејан Мелег је Војводини унео милион евра, али је после три године, као позајмица Камбуру, раскинуо уговор са Ајаксом јер му је прекинут развој. Петар Голубовић је задивио тренере у Барселони, за милион евра је прешао у Рому, али је с њима само тренирао известан период јер је стално по трећелигашким позајмицама. Александар Чаврић и Урош Ђурђевић требало је да се играчки унапреде у Генку и Витесеу, али се то из неких разлога није десило. Уместо да добијемо голгетере за будућност, њих двојица покушавају да се врате на репрезентативни ниво у Архусу у Палерму.

Милан Гајић, Немања Антонов, Мијат Гаћиновић и Срђан Бабић су по повратку са Новог Зеланда обезбедили ОФК Београд и Војводини да преживе у овој сезони, али се нису изборили за место под сунцем у иностранству. Један од важних оправдавајућих фактора је то што су због СП каснили на припреме тима по месец и више дана. То их је коштало мале минутаже.

Гајић је имао и одличних партија у Бордоу, али и повреда. Тек на крају сезоне може да се оцењују њихове одлуке. Саша Здјелар (Олимпијакос) и Милош Вељковић (Тотенхем) платили су данак останку у клубовима који их нису на крају ни регистровали за шампоионат.

Српски клубови су инкасирали од продаје златних момака око 22 милиона евра (15 плус 7), што је сигурно вишеструко мање него да су могли да их задрже.