Одата почаст палима у бици на Легету
СРЕМСКА МИТРОВИЦА - На пољу Легет надомак Сремске Митровице, уз војне и државне почасти и полагање венаца, одата је пошта припадницима 13. пешадијског пука "Хајдук Вељко" из састава некадашње тимочке дивизије у Првом светском рату.
Крај реке Саве, код спомен-костурнице на том пољу, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин положио је венац и одао пошту настрадалима. Он је подсетио да су у овој бици, због интереса других, српски војници претрпели велике губитке поручивши да је из тог великог пораза извучена поука да Србија увек мора да слуша само себе и своје грађане.
"Када смо слушали себе и када смо се борили за себе имали смо Колубару и Цер. Ако ишта можемо да научимо из овог великог пораза јесте да Сбија никада не сме да послуша било ког другог осим себе саме", рекао је Вулин.
Тринаести пук Тимочке дивизије "Хајдук Вељко Петровић" је, уз делове 15. пука, на захтев савезника, форсирао реку Саву 6. септембра 1914. године, прешавши на поље Легет. Прелазак Саве је започет код Чеврнтије са мачванске стране у раним јутарњим часовима.
На сремску обалу први су се искрцали војници 13. пука "Хајдук Вељко Петровић", а циљ им је био да поставе мостобран на Сави, који је требало да омогући Тимочкој дивизији изградњу понтонског моста и даљи борбени развој у правцу Митровице и села Шашинци. Тиме је требало олакшати главни напад Прве армије на правцима код Купинова и Земуна.
Епилог битке је био трагичан за Србе. Више од 6.000 војника и официра је избачено из строја, а заставу Пука је невиђеном храброшћу спасао санитетски мајор Миливоје Петровић, потомак Милутина, брата хајдук Вељка Петровића.
Током раних преподневних часова борба се развила према Шашинцима и Јарку. Српска војска је у почетку постизала успехе. Нажалост, изградња понтонског моста није на време завршена и већ до 13 часова тога дана Аустро-Угари су у борбу увели свеже јединице из правца Митровице и Руме и бројчано надјачали Србе. До мрака, српске снаге су остале без муниције и око 4.800 људи се предало.
Због недостатка материјала за прелазак реке Саве офанзивни планови српске војске нису остварени. У жестокој борби погинуло је много српских и аустроугарских војника. Бројни војници из Тимочке крајине су на овом месту оставили животе и пали у заробљеништво зарад слободе своје браће у Срему. Српска војска је ослободила Срем у новембру 1918. године, чиме је остварена вековна тежња становништва за прикључењем матичној држави.