БЕЖАЛИ СУ АУТОПУТЕМ БРАТСТВА-ЈЕДИНСТВА: "Отац је возио главе пригнуте на врата да га камен не погоди и убије"
"Неко је рекао да морамо ићи напред да избегнемо заробљавање. Неко време се повлачимо и стрина је жедна застала тражећи воду. Дао сам јој флашу са водом и само што је узела ту флашу, у пар минута, она је била заробљена!", прича Петар Живковић, један од људи који су били у колони која је водила ка Србији.
Један од највећих злочина над српским становништвом је, свакако, операција "Олуја", у којој је протерано и убијено око 250.000 људи. Народ који је проживео ту страшну судбину се са зебњом сећа дана давне 1995. године.
"Све је почело неочекивано. Није да се нису очекивале невоље, али нико није помислио да ће пут од родне куће бити тако дуг, а одсуство од ње трајно. На опасност, која се над свима надвија, је указивао и прелет хрватског борбеног авиона... Није пуцао, али је прелетео превише ниско", започиње своју исповест Петар Живковић за SrbijaDanas.com.
Убрзо су се чуле злокобне вести о паду Далмације, Like... Кордун није тако брзо пао, али је повлачење због могућности пада у окружење било неизбежно. Морала се повлачити војска, па и народ.
Помешана осећања
"Неколико породица је кренуло заједно и убрзо смо постали део дуже, веће колоне. Све је било надреално, а осећај у души је био чудан. Необична комбинација узнемирености и неке чудне укочености, суздржаности свих емоција", наставља Петар причу за наш сајт.
Колона је полагано ишла и дошла до Жировца, то је била 'tačka прелома'. Трактори и приколице са понесеном имовином се остављају.
"Неко је рекао да морамо ићи напред да избегнемо заробљавање. Неко време се повлачимо и стрина је жедна застала тражећи воду. Дао сам јој флашу са водом и само што је узела ту флашу, у пар минута, она је била заробљена! На крају је заробљене ослободила јединица СВК која је наишла. Обруч је пробијен и сви смо кренули даље. Након тога смо прешли у Републику Српску. Нису сви били те среће. Неки су страдали на Жировцу", прича Петар Живковић, саговорник SrbijaDanas.com.
Након ноћи проведене у избегличком центру возом одлазе до Бањалуке и границе са Србијом. Опет надреална слика: река људи чека да уђе у Србију. Петар је био раздвојен од оца за време бега, јер је он дошао са другом колоном. Ништа нису знали једни о другима, и то је било оно најтеже.
"Са оцем смо се срели у Београду. Није знао да ли смо живи и то му је био најтежи период живота. Исто важи за стрица који није ништа знао о својој породици. Уплашили су се да смо страдали са онима који су изгубили живот на Жировцу. Колона мог оца је ишла путем 'Братства и Јединства'. Било је доста ироније у имену тог аутопута", прича видно потресен Петар.
Сећа се прича свога оца
Колона која је ишла аутопутем је била изложена различитим нападима: од вербалног вређања до каменовања. Због каменовања многи су морали да се заштите на све могуће начине.
"Мој отац је возио тако што је главу наслонио уз метални део између предњих и задњих врата да га камен не би погодио у слепоочницу и усмртио. Од камења су многи повређени, а једна жена је и смртно страдала! То је била траума за њену унуку и ћерку коју су ту жену морали мртву возити у аутомобилу и сахрањена је тек кад су прешли у Србију", са зебњом се сећа наш саговорник.
"Срдачан" испраћај крајишких Срба
Један од нападача је дрвеном летвом свима који су наилазили разбијао предње ветробранско стакло - шофершајбну. Мој отац је мало скренуо према њему и избегао ударац, али му је тај нападач откинуо брисаче. Некима се десило да им аутомобил остане у квару и морали су да га оставе, па су их други узимали и превезли до Србије.
Тако је једну породицу повезао мој отац. Био је то веома "срдачан" испраћај крајишких Срба.
Нови почетак
Од доласка у Београд почиње избеглички живот и проблеми које познају само они који су били протерани. Један део избеглих се снашао у Републици Српској, део се вратио у завичај, неки су потражили срећу у страним земљама, а највећи део је остао у Србији. Није било лако ни једној од ових група.
"Ипак, они који су преживели 'Олују' су опстали. Припадници млађе генерације су завршили школе и заједно са старијима се укључују у борбу за свакодневним проблемима. Има у свему томе ината, инстинкта за самоодржањем, свега помало, али сви ти елементи чине нешто позитивно што потиче од оне божанске искре у љуској души“, говори наш саговорник пун наде.