ОТАЦ ЈЕ ПРЕДОСЕТИО ОЛУЈУ И ПОСЛАО НАС НА БЕЗБЕДНО: "Сазнала сам преко ТВ-а да су моји протерани и да Книн гори"
И док је све горело, рушило се и распадало, они су безбедно проводили распуст у Србији. Као да је знао, отац их је само месец дана раније послао за Србију на летњи распуст, са кога се више никада нису вратили на своје огњиште.
"Предосетио је, знам. Увек је могао да наслути кад се нешто лоше спрема. Тако нас је и 1991. послао овамо, у Бању. Захваљујући њему смо и избегли читаву муку и све оно што су друга деца морала да преживе. Ми нисмо“, прича Сплићанка која је месец дана пре тога матурирала и прославила пунолетство, последњи рођендан у свом селу, својој кући, својој породици.
Страшне вести на ТВ-у
Били су безбедни, али не и безбрижни. За колону која се спремала и прогон који је почињао сазнала је случајно.
"Мој рођени брат, рођак и ја отишли смо у Игало. Једног дана упалим телевизор и одједном препознајем Книн. Свуда дим, ватра, све гори. То ми привуче пажњу, појачам, и тад сазнамо: Книн је пао, Срби су протерани. Стриц нам ништа није причао", присећа се Милена Дукић-Вујић за SrbijaDanas.com.
Љубав јача од рата
"Ми смо имали среће да не будемо у колони, али је страшно било то како су се људи тражили по Босни. Моја најбоља другарица се срела са дечком и из страха да свако пође својим путем и никада се више не сретну, она се само јавила родитељима и отишла са њим. После тога се за њега и удала."
Осам дања стрепње
Данима ништа о њима нису знали, чак су били и раздвојени. Деда и баба су путовали аутомобилом, а отац и мајка са осталима трактором. У тракторску приколицу понели су вредне ствари, злато и новац, пршуту и вино.
"То се испоставило паметним, јер су у путу имали чиме да се хране. Нисмо чули ништа о њима осам дана, све док мој деда, који је први стигао у Србију, није прешао у Сремску Митровицу. Одатле су нам рођаци само јавили да је жив, он није ни био у стању да прича. Касније су нам јављали за свакога редом", прича она.
Тај један позив...
То су били тренуци страха, бриге, патње и ишчекивања, али и највеће среће када су стизали први позиви, знаци да су живи и да су добро.
Кључ од нашег изгубљеног раја
У тим секундама када човек схвата да је приморан да бежи главом носи прво чега се сети. Миленина мајка је са собом понела кључ од куће. "Дуго смо се после тога смејали томе. Она је уредно закључала врата, а бежи од непријатеља, и понела кључ са собом. Ваљда се надала да ће се вратити. Рекли су им били 'Ви идете само до Книна, док се ово све не смири'. Ту су им ипак рекли да ће морати даље... Али, тај кључ још чувамо."
"У сећању ми је једино остао тај осећај среће, тај први позив из Сремске Митровице када смо чули за деду. Та радост да су живи. Међутим, ми се још дуго нисмо видели. Док смо се сви сместили и скупили на једно место стигао је већ септембар."
Имала је ту срећу да дане детињства не памти по сабласним лицима пуним стрепње и учесталим звуцима бомби и граната. Свега два дана била је тамо док се бомбардовало, а само једну ноћ од свих пет година рата живела је у страху. Ипак, страх је учинио своје неколико година касније када се нашла тамо.
Пред вратима свог срушеног огњишта.
Гареж, успомене, дом...
"Први пут сам се вратила 1998. године, међу првима. Не знам да ли је ико тада из Србије ишао. Пријавила сам се код тетке у Сланкамену и узела пограничну пропусницу. Прешла сам хрватску границу и, иако је пропусница била само за пограничну зону, упутила сам се даље, без докумената, без ичега, сама. Страшан је био осећај кад сам дошла у Сплит. То је страшан призор кад ти одеш негде где си провео цео живот, где је било пуно људи, а где је сад све срушено, животиње угинуле... Унутра сама гареж. У рушевинама сам нашла флашице кад смо биле бебе, неке такве мале успомене. Још увек чувам пуну кесу са тим стварима.
Тај први пут кад се вратила међу рушевине свога дома било је за њу нешто најстрашније што је доживела, икада. Касније је тамо одлазила са својим мужем и децом, али другим осећајем и мишљу да тамо више ништа није исто, нити ће икада бити.