ОТАЦ НИКА ВУЈИЧИЋА: Школски другари су га исмевали, плакао је! Решио је то и натерао их да се извине
Ник у орману чува ципеле - јер верује у чуда!
Борис Вујичић, отац Ника Вујичића, најпознатијег мотивационог говорника на свету, у интервјуу за "Телеграф" открио је праву истину о свом одрастању у Србији и емиграцији у Аустралију, изазовима са којима се суочавао као родитељ детета без екстремитета, али и о тешкој болести која му је дијагностикована и због које није био у могућности да овог пролећа посети своју домовину. Наиме, он је био одлучан да заједно са Ником у Србији промовише своју прву књигу "Моје савршено несавршено дете", када је сазнао да има рак панкреаса, јетре и плућа.
НИК ВУЈИЧИЋ О ВРШЊАЧКОМ НАСИЉУ: Не чекајмо нова самоубиства деце у Србији! То се умало мени десило!
- Онколог ми је дао месец, до два живота, али хвала богу, још сам жив! Изгледа да Он има још неки план за мене овде. Колико дуго, то само Он зна. Из тог разлога нисам био у могућности да овог априла дођем у Србију. За убудуће, видећу… У сваком случају, драго ми је да сам успео бар да напишем нешто о искуству одгајања сина, Ника, у књизи "Моје савршено несавршено дете" и надам се да ће бити од користи читаоцима – почиње своју причу Борис, ниједног тренутка не одајући утисак човека који болује од тешке болести.
Своје детињство памти као "лепо и безбрижно". Растао је окружен љубављу, мада у тешким условима.
– Моји родитељи су били сиромашни и то је био главни разлог што су отишли у иностранство. Последњу годину, пре одласка, провео сам са дедом и бабом, јер су родитељи већ били отишли из Југославије. Но, морам рећи да ми је детињство било безбрижно и лепо, јер као што то обично бива, срећа и нема много везе са богатством. Одрастао сам окружен љубављу рођака и пријатеља… Сећам се одлазака на плажу, фудбала, дечјих уличних игара… Сећам се и како ме је брат од тетке, у оно време гимназијалац, водио у Дом културе на игранке, како ми је пуштао плоче. Никада нећу заборавити ни недељна поподнева са сестром од тетке, уз одврнут радио са којег су се чуле македонске песме. Живели смо у мултинационалном селу у којем се никада није гледало "ко је чији и коме припада". Сви смо били искрени пријатељи, уживајући у ономе што моја деца, сестрићи и сестричине никада нису имали. Томе само могу да се диве и завиде, јер нешто тако нису могли да искусе у Аустралији, иако су живели у изобиљу! Једном речју, моје детињство је било сиромашно, али лепо.
И ваша супруга Душка је са ових простора…
– Моја супруга је пореклом Сремица, а ја Банаћанин. Упознали смо се у цркви, у коју смо обоје редовно одлазили у Мелбурну. У њој смо се и венчали. Душкина породица је емигрирала у Аустралију када јој је било шест година, и она се скоро и не сећа родног места и живота у Југославији. Скоро цео живот провели смо у Аустралији.
Ник у својој књизи пише да “четири месеца ви и Душка нисте могли да прихватите да имате дете са хендикепом”. Опишите из вашег угла те прве тешке моменте кроз које сте пролазили…
– Сваки млади брачни пар очекује прво новорођенче са усхићењем и радошћу и нико и не помишља да може нешто наопако да крене. Баш тако, са радошћу и усхићењем и Душка и ја смо припремали креветац и собу за Ника не размишљајући ни о чему другом. Докторски прегледи, баш као и снимци показивали су да је беба савршено здрава. Чак смо на време сазнали и пол бебе, па смо собу опремили – у плавим тоновима. Онда разумете зашто је рођење нашег првенца Ника без руку и ногу дошло као шок! Заправо, не његово рођење, него хендикеп, који смо открили. Сви смо били затечени, укључујући и медицинско особље… Није било никаквих наговештаја да се тако нешто може десити.
Ник је често причао о томе како није хтео да вам дозволи да га размазите и да је имао обичај да се као "џак пасуља" баца са троседа и челом подиже са пода, као и да је често, на ваше запрепаштење, умео прилично енергично да вози скејт…
– Он је увек био живахан, а пре свега је имао неодољиву потребу за самосталношћу. Моја реакција на његове одважности била је типично родитељска. Плашио сам се да се не повреди, нарочито не тако да трајно остане неспособан. Увек сам му говорио да му “не треба више изазова у животу, него што их већ има”, и да посебно чува кичму! Он је, истина, био веома пажљив, и могао сам да рачунам на њега. Као и сва друга деца, међутим, дешавало му се да у заносу игре са осталима, заборави на последице, па покоји пут и – претера! Но, хвала богу, ништа се фатално није десило.
Како сте сазнали да је Ник у десетој години покушао да изврши самоубиство дављењем у кади, које ће касније подробно описати у својој књизи?
– Било је то овако… Наш млађи син Арон, рекао ми је да одем до Ника у собу. Отишао сам, а онда је уследио нови шок. Није ми ни на крај памети било да Ники помишља на самоубиство. То ми је, међутим, био наук да, пре свега, без обзира колико мислимо да познајемо своју децу, увек постоји могућност да они нешто крију од нас. Било је то упозорење да треба више пажње и љубави да посветим деци. То је нешто што говорим свим родитељима. Проводите време са онима које волите и сваки дан им изнова говорите да их волите! Слушајте своју децу и нађите им се у невољи! Сви пролазе кроз кризе, али јако је важно да проблеми не овладају нама, и да се против њих боримо љубављу – према Богу, родитељима, рођацима, пријатељима…
Опишите први пут када се Ник вратио из школе, уплакан јер су га малтретирали…
– Не сећам се да је дошао уплакан, али знам да је покушавао да не иде у школу. Био је мрзовољан и стално је тражио разлоге за одсуство са часова… На крају смо закључили да је прави разлог овој апатији, то што га појединци исмејавају због физичког изгледа, те смо га посаветовали да не треба због тога да избегава школу, јер изолацијом неће себе поштедети увреда. Охрабрили смо га да иступи следећи пут када га увреде, и замоли дотичне да престану са неумесним понашањем. Посаветовали смо га и да, уколико не престану, пријави дотичне – дежурном особљу, али и да се никако не изолује из друштва. Наравно, објаснили смо му и да ћемо, ако треба, отићи са њим у школу да се сви заједно суочимо са хулиганима. На велико Никово изненађење, један од момака, који га је вређао, на његову опаску да то не ради више, извинио се! Тако је Ники пребродио тадашњу кризу.
Сетите се највеће свађе коју сте имали са Ником
– Не сећам се свађе, али се сећам тензије када је хтео да иде у Јужну Африку и то са млађим братом. Било ми је тешко да их пустим, онако младе и неискусне, а саме… И то у земљу, која је у том моменту пролазила кроз тешка политичка превирања. Но, мајка је била уз њих, и морао сам да попустим. Хвала богу, вратили су се живи са искуством које им је променило погледе на свет. Изненадило их је пре свега како су људи тамо упркос стравичном сиромаштву испуњени и задовољни. То је нешто што на западу нису могли да виде. Баш такав став људи подстакао их је да им са још више елана, мотивационим говорима помогну.
А сећате ли се тренутка када сте на Ника били најпоноснији?
– Има их више. Прво, када је одлучно инсистирао да иде у Јужну Африку, због чега му се и дан-данас дивим. Друго, када је 2012. обишао Србију, Хрватску и Словенију. Било ми је драго што је дошао да обиђе свој народ, и врати им веру у Бога. Посебно сам био дирнут интересом и подршком, коју су му пружили Новак Ђоковић, принц Александар, принцеза Катарина Карађорђевић и патријарх Иринеј. Трећи пут сам био посебно дирнут када је 2014. био у Вијетнаму где је дошло да га види и чује – више од 35.000 људи!
Са каквом сте зебњом ишчекивали рођење Никове деце?
– Након искуства које смо прошли са Ником, разуме се да смо трудноћу његове супруге испратили с посебном пажњом на лекарске прегледе. Све анализе су показале да ће са децом бити све у реду, тако да се нисмо посебно бринули. Они који су прошли искуство с порођајем, знају да ништа није, што би наш народ рекао, “готово док се не заврши”. Но, хвала богу, све је испало како треба и са првим, па после и са другим унучетом. Данас смо благословени дека и бака. То могу да разумеју само они који су искусили тај осећај.
Да ли је истина да Ник чува ципеле у орману зато што верује у чуда?
– Да, истина је. О томе нисам имао појма, док нам једном приликом није, онако узгред, рекао. Но, његов живот не зависи од тога. Он је срећан онакав какав јесте. Бог чини чудеса, и направио је чудо од Никијевог живота! Од беспомоћног човека, каквог сам га видео првог дана када је стигао на свет, направио је изванредног човека, какав је данас! Но, само Бог зна шта нам је потребно за живот. Ми верујемо у живог свемогућег Бога, у Христа који је чинио чуда записана у Библији. Нема шта Бог не може. У Библији лепо пише да "ако иштемо било шта од Бога, по вољи Његовој биће нам дато".
Зашто Бог, ако нас воли допушта да патимо?
– Ово је питање које се не може докучити до сржи. Но, да можемо видети љубав божју, можемо и то кроз Христа који је умро уместо нас да бисмо могли вечно живети. Дакле, Бог жели, и увек је желео да човек вечно и срећно живи! Разлог свих патњи је грех, који лежи у људској себичности. Бог допушта и даје нам прилике да искусимо и увидимо последице греха и плодове доброте и љубави, и да тако ценимо и изаберемо добро и љубав… Да нема светлости, никада не бисмо знали шта је дан! Да само добро постоји, никада не бисмо знали шта су грех, зло, патња и сотона.
У чему вам је Ник најсличнији, а у чему је бољи од вас? И шта је наследио од мајке?
– Најсличнији ми је у томе што нема трему када држи говоре, и што воли инвестирање у некретнине и тржиште… Има непогрешиву процену да ли ће цене на тржишту скочити или пасти. Но, морам признати да ме је истовремено на оба поља и превазишао! Од мајке је, пак, наследио духовитост, и позитиван поглед на свет!