ОТКУДЕ СИ БРЕ? Да ли је потребно "испеглати" нагласак када дођеш на студије у Београд
Десетине хиљада студената из провинције сваке године походе српску престоницу. И поред жеље за стицањем знања, доносе и живописан дијалекат са свог поднебља. Упитали смо студенте, бивше и садашње, да ли је то предност, мана, или могући проблем у будућој каријери?
Наши саговорници су сложни у оцени да, рецимо, ужички или војвођански говор не треба да буде препрека приликом разговора за посао, али понекад наилазе и на отворено непријатељство приликом разговора за посао.
Милан Никовић из Велике Плане, студент Факултета политичких наука, каже да он себи звучи сасвим нормално. Једино му замерају када дође кући - кажу да звучи превише "београдски".
- Ја сам себи, наравно, звучим сасвим нормално, а и нагласак из Велике Плане је прилично чист и нема пуно грешака. Моји су пореклом са југа Србије, у Велику Плану су дошли средином педесетих година прошлог века, па понекад провучем и тај чувени акценат, али врло мало. Нисам ни помишљао да исправљам - каже Никовић.
Ужички акценат је врло специфичан због развлачења и говора "кроз нос", али Невенка Ракић, студенткиња историје уметности, каже да говор из роднод Ужица нити може, нити жели да контролише.
- Природно сам, после шест година живота у Београду, примила локални нагласак, али никад се нисам посебно трудила да га "испеглам". Није то важно и нико ми досад није замерио. Дешава се да моји пријатељи форсирају београдски говор, али онда ми њима кажемо "види сељака, шта се фолираш" - објашњава Невенка.
Војвођанке су увек биле драге београдским момцима, а Марина Петковић, студенткиња новинарства из Инђије, каже да је управо различитост оно што треба гајити.
- Ишла сам и на курс за водитеља и наравно да би требало да говорим правилније, ако се тако може рећи, уколико бих радила на телевизији. Међутим, у писаном новинарству за тим нема потребе, важно је да је човек речит и образован. А Београд би требало да се поноси својим гостима и њиховим симпатичним говором - закључује Петковићева.
Марија Шћепановић, бивша студенткиња међународних односа на ФПН-у, већ 13 година живи у Београду, и има савршено чисти црногорски нагласак. И каже да то није из патриотских разлога, него је чак покушавала да се "пребаци" на београдски.
- Нисам могла да га променим, али хтела сам, јер сам имала проблема са запослењем. Неки несуђени послодавци су ми у лице говорили да не желе да ме запосле зато што сам Црногорка. Пре референдума у Црној Гори било је у реду, али после отцепљења сам доживљавала много безобразлука. Срећна сам што радим у фирми која ми не замера на томе - каже Шћепановићева.
Прочитајте и: