САД ИХ ВИДИШ, САД ИХ НЕ ВИДИШ: Знате ли колико секунди београдским продавцима треба да ЗБРИШУ са улице?

Да ли вам се десило да прођете Зеленим венцем, и да све врви од уличних продаваца, који вас нуде јефтиним крпицама, а онда одједном крену да вам узимају робу из руку и да се помахнитало пакују и беже? То траје толико кратко, да после пар тренутака помислите да нису малочас ни били ту. 

Кренули смо познатим трасама београдских уличних продаваца, и управо нам се десила њихова "акција" на којој могу да позавиде и специјалне јединице и ФБИ. 

"Екстеријер" градских улица

Прошетали смо Кнезом, а улице су препуне продаваца са чијих картонских тезги шљаште разне ђаконије - од наочара за сунце, марама, украсних магнета, балона, старина до ручно рађеног накита.

Сваки детаљ мами погледе пролазника, са свих страна чују се понуде ових добро познатих фаца који су свакако симбол Београда, а задовољни осмеси купаца употпуњују осећај "добродошлице" који носи Кнез Михајлова улица. Све је тако шарено и весело, до једног момента, када чујете да је неко довикнуо: "Долазе"!

Када се изговоре те чаробне речи, док смо трепнули, као на цртаном филму, сво шаренило је нестало око вас. Заклепећу ђинђуве, полете балони, огромна тезга се спакује у ћебенце, које се савије са све четири стране и доброћудни продавац, колико га ноге носе замиче иза најближег угла, док за њим вијори непродати балон или шал.

Што испадне, покупиће следећи "колега", који као вагон од воза, бежи тик уз њега и тако редом, као ланчана реакција. Остало нам је само да стојимо и посматрамо ову филмску сцену.

Они који не знају о чему је реч, а пут их је нанео у Београд, "бежећи пред законом" вероватно ускоче у овај свакодневни  и уиграни возић. Али ми смо овај пут мерили- требало им је 40 СЕКУНДИ!

Увек корак испред свих

Запитали смо се како то да увек измакну уличној контроли. "Наш посао је јако незахвалан, јер чим један продавац угледа комуналног полицајца у униформи, креће ланчана реакција” ево их долазе”, тако да се деси да док ми изађемо из кола они се разбеже. Зато смо убацили и особе у цивилу", рекао нам је униформисани полицајац који се појавио неколико тренутака након што је трговачки "цунами" нестао.

Међутим по свему судећи, ни то није упалило јер улични продавци имају веома добро памћење, па редовно препознају комуналце у цивилним оделима, који имају задатак да их сликају.

“Сем што је тежак, ово је и изузетно стресан посао, има свега, од вређања до плакања, кукања, преклињања. Неколико пута смо чак звали и Хитну помоћ, јер када треба да наплатимо казну и напишемо записник, или одузмемо робу, улични продавци, углавном жене, падају у несвест, или им напрасно позли. Такође неће да нам дају личну карту, а то би морали да ураде. Често нас вређају, псују и пљују, а најчешћи надимци које добијамо од њих су - свемирци, зелени и шумари – каже саговорник који је желео да остане анониман.

Ово су најчешћи изговори уличних продаваца ухваћених "на делу":

• “Кажем им лепо - нисте ме ухватили да продајем робу, већ се само шетам с њом”
• “Не могу више, нисам тако млад. Од јутрос сам већ три пута скупио ћебе. Прошло је подне, а новчаник празан. Шта да им кажем, гледам да не разговарамо много”.
• Имам специјално направљен сталак, лако склопив, где ми треба свега десетак секунди да нестанем иза ћошка.
• Није моје, ја то чувам за познаника
• То су моје ствари, само их лухтирам

 Након пола сата које смо провели на истом месту, приметили смо како се стидљиво помаљају главе продаваца из оближњих пасажа, да би након неког времена почели да излазе са својим смотуљцима и ћебадима, поново намештајући сцену за наставак радног дана.