Песма којом је младић подсетио на жртве Олује: "Многи до задњег осташе, али их убише усташе"
Млади песник по имену Петар Бурсаћ који је рођен у Београду, а води порекло из села Павловац у Лици код града Госпића недалеко од села Смиљан родног села Николе Тесле, послао је порталу Србија Данас песму о “Олуји“.
ОЛУЈА НАД КРАЈИНОМ
Раном зором у четри сата,
ударила Хрватска граната.
Крај огњишта од камена,
лежи бака стара,
у пламену гори Динара.
Гори Кордун, Лика и Банија,
за њом сузе лије Далмација.
Србину су пришли с' леђа,
па је пала и Српска Тромеђа.
Дрвар је обавијен тугом,
и сва села крај Петровца,
ово је горе од Јасеновца.
Тужна је сванула зора,
убијено је много крај Двора.
Беже Српске избеглице,
повучене наше јединице.
Народ плаче, сузе лије,
шаховница у Книну се вије.
И хтели би знати истину,
ко је изд'о Српску Крајину.
Многи били на положају,
чули су за ову издају.
Многи до задњег осташе,
али их убише усташе.
А колоне као река,
тужну судбину чека.
Нико не зна где је тата,
ни рођена сестра ни бата.
А свуда лете авиони,
Србина из Крајине гони!
А издајници пију виски,
с' душманима постали блиски.
Велике игре играју,
а свој народ убијају.
Увек је било изрода,
за паре и мајку прода.
Таква нама је судбина,
оста пуста цела Крајина.
Црни обод земљу греје,
издајник мучки се смеје.
Крвницима беше мало,
побише све што је остало.
Џаба Готовина слави победу,
неће дочекати косу седу.
Срамна вам је ваша акција,
зар се и дете убија?
Ко може описати страхоте,
реци проклети животе?
Деветнаесто лето дође,
али рана никако да прође.
Они сваког лета славе,
а ми жалимо Српске главе.
Доћиће нови Гаврило,
вратиће што је Србиново.
Пуцаће из пиштоља,
јер тако му је воља.
Убиће ону фукару,
што је запалио Динару.
Сићиће с небеса вила,
обасјаће Јанковића дворе.
Зваће Крајина док је жива,
да се врате деца на своје.
Песме пише од од седмог разреда основне школе, а све је кренуло спонтано, тако што емоцију једноставно пребаци на папир. Ипак, песма о “Олуји“ коју нам је проследио како и сам каже носи једно друго осећање.
Цео крај из ког води порекло био је завијен у црно. Тамо по његовим речима не постоји ни једна кућа у том крају да нема неког ко је настрадао да ли за време Другог светског рата или пре двадесет година. Сва његова фамилија вуче корене из Крајине, а посебан утисак на овог младића оставила је његова бака која га је и инспирисала да напише ову песму.
“Песма коју сам написао за Олују је посебна. Написао сам је пре годину дана када је био Парастос жртвама Олује. Отишао сам код баке и тада су ме обузеле су ме неке емоције. Бака је била уплакана, као и сваке године кад тај дан дође. Рекла ми је да се сећа да су 'ударили у четири сата'. Та њена реченица ме је инспирисала и склопио сам риму у глави коју сам пренео на папир“, прича Петар за портал SrbijaDanas.com.
Овог младића који има 19 година и који је о Олуји чуо из прича на Парастосу ком је присуствовао највише је ганула једна мајка којој су се сузе сливале низ лице.
"Покушао сам да тугу обичног човека коју он има према свом родном крају да пренесем на папир, јер кад видите групу људи који имају исту бригу и исту тугу не можете да останете равнодушни. Кад сам био у цркви посматрао сам људе који су дошли на Парастос. Видео сам ту једну старију жену, мајку, која пали пет шест свећа и како јој се сузе нижу једна за другом. То ме је погодило", објашњава Петар.
Дешавања за време Олује он види као једну велику трагедију:
“Када видите неке слике и снимке добијете жељу да знате шта се тамо све дешавало. Ја се водим тиме да ако не поштујеш своје претке, корене, неће поштовати ни тебе. Увек ме ухвати нека туга када видим запаљена села и те колоне људи који се исељавају са свог огњишта. То су све недужни људи, који су све изгубили у једном дану“, каже Петар.
Оно што Петра, такође, инспирише су млади људи из Крајине који се окопљају, који чувају традицију и своје корене.
"Олуја није могла да сломи те људе. И после свих страдања они и пију и певају и наставили су да живе нормално. Они су велики борци. Јаки су ко стена, и када их видите помисили бисте да не могу да заплачу, али су они уствари велики емотивци. Свако воли и поштује обичаје Крајине, а одржала их је песма и слога", каже Петар.
Петар нам је испричао и да је велики обожавалац Баје Малог Книнџе.
“Још када сам био седми разред Баја ми је постао узор. Кроз његове песме сам пронашао свој пут, да радим на себи, да кренем да читам књижевна дела, и да се интересујем да радим на себи, да кренем да пишем, да ону емоцију што носим у срцу бацим на папир. Баја и његове песме ми дају једну велику моралну подршку за рад. Велику снагу да пишем дају ми људи који ме подржавају јер да није било њих не би било ни песама“, закључује Петар.