ПЕТ ГОДИНА од "Арапског пролећа": Коме је СМРКЛО, а коме СВАНУЛО?
Пре пола деценије, у низу арапских земаља покренути су велики политички преврати. Некима је боље, некима горе - једино је сигурно да тај део света више неће бити исти.
Пет година после устанака названих Арапским пролећем, оптимизам арапских друштава претворио се у цинизам услед трајних сукоба у Сирији, Либији и Јемену. Ови сукоби бацају тамну сенку на могућности одрживе демократске транзиције у региону Блиског истока и Северне Африке. Упркос лошим изгледима, постоји извесна нада у трајну транзицију у Тунису, као и Мароку, где се надгледано политичко отварање наставља унутар још увек чврсто ауторитарног уређења.
Није још увек јасно да ли су ти устанци заиста револуције, или тек прагматичне демонстрације грађана. Револуцијама је потребно времена и могу проћи и читаве године пре него што се схвате пуни разлози и последице тзв. Арапског пролећа. И поред тога, главни учесници - исламисти, арапска омладина и режими - прешли су велик пут.
Мароко
Након Арапског пролећа, у Мароку је солидне добитке имала Странка правде и развоја. Они од 1997. кандидују своје чланове за парламент, али никада нису хтели да њиме доминирају. Сами су ограничили број кандидата како се не би представили као претња. Зато су описани као странка која не жели да победи.
Ипак, уставна реформа и избори 2011-те, који су уследили као брзи марокански одговор на догађања у суседству, довели су ту странку у позицију састављања нове владе. У историјским изборима прошлог септембра, када су Мароканци први пут директно бирали локалне и регионалне представнике, Странка правде и развоја је освојила 25 посто гласова и осигурала већину у важним градовима као што су Казабланца, Рабат, Маракеш и Фез.
Упркос почетним страховима да ће наметнути конзервативне друштвене идеје, странка је свој фокус усмерила према побољшању мароканске привреде. Пошто је упитан да ли је ставио у страну своју исламистичку идеологију, премијер Абделилах Бенкиране је одговорио да није дошао да мења верска уверења, већ да решава проблеме. Краљ и његови дворјани и даље су недодирљива класа у Мароку.
Тунис
У Тунису је Арапско пролеће произвело исламистичку странку Енахда, која је остварила изборне победе на парламентарним и председничким изборима.
Енахда је сарађивала с опозицијом у стварању новог устава, који је добио велику подршку народа, па је сматран моделом за уставну реформу у целој регији. Упркос поразу на председничким изборима 2014-те Енахда је освојила поверење Тунижана, барем у виду способности компромиса и мирног преноса власти, што је темељ демократског изборног процеса.
Египат
За разлику од тога, у Египту је исламистичко Муслиманско братство доживело реални пораз, упркос победама на парламентарним и председничким изборима. У парламентарним изборима 2011-те Муслиманско је братство добило лавовски део места с 37,5 посто освојених гласова. Како не би изазвала поделе у друштву, ова странка-покрет обећала је да неће доминирати Египтом и да неће поставити кандидата за председника. Међутим, Мухамед Морси је освојио већину гласова и постао председник. Његова власт није произвела привредни напредак, није остварила реформу безбедносног сектора, а уместо изградње консензуса у друштву - издавала је председничке декрете. Тиме су се Морси и Муслиманско братство одмакли од многих сегмената египатског становништва и сами утрли пут народној подршци за војни удар на власт.
Египатски пример је главна порука исламистима да ће нефлексибилност и недостатак прагматизма у политици водити до њиховог слома. Исламисти у Мароку и Тунису показали су прагматичан став и радили на изградњи или промени политичког поретка. Ако Муслиманско братство икада планира да се врати у египатску политичку арену, прво морају да савладају тај поуку политичког деловања.