ПОБЕГАО ЈЕ ОД ПОРОДИЦЕ ДА САКРИЈЕ СТРАШНУ ИСТИНУ: Иван крије једну велику ТАЈНУ!
Каже да његова породица - бивша жена и син немају представе где се налази, као ни његове две сестре. Иван је једноставно одлучио да нестане из њихових живота, како би их заштитио и сачувао тајну за коју само он зна
Колико је живот понекада тежак и немилосрдан и колико непријатних и страшних ситуација уме да нам приреди, сведочи прича о човеку по имену Иван. Б., кога је судбина натерала да се склони од својих најближих, како би их заштитио и сачувао од свега што се њему дешава. Овај педесетдвогодишњак тренутно борави у Прихватилишту за одрасла и стара лица у Кумодрашкој улици, скоро пола године, тачније од децембра месеца, 2014.
Каже да његова породица – бивша жена и син немају представе где се налази, као ни његове две сестре. Иван је једноставно одлучио да нестане из њихових живота, како би их заштитио и сачувао тајну за коју само он зна…Он болује од рака.
"Ово је била само моја одлука и морао сам то да урадим. Иако ми ужасно недостаје породица, ја сам морам да се изборим са овом опаком болешћу и не желим никоме да будем терет…Мој син мора да се школује, да ужива, и у његовом животу не сме бити места за бригу и патњу", прича он за Телеграф.
Наркомани му крали лекове!
Док говори, очи му се пуне сузама, а глас му подрхтава. Застане на тренутак, погледа у даљину, па настави са причом. Каже, на улици је пуних осам година и нагледао се свега:
"Долазио сам у ситуацију да ми наркомани краду лекове који су ми преписани као терапија. Добијао бих батине, али то ме није упола болело као што ме боли раздвојеност од сина".
Иван признаје да се од муке и туге одао алкохолу.
"Када се напије увече, човек мисли да су му сви проблеми решени. Али, ујутру му се све врати. Сада сам оставио алкохол, од када сам у овој установи. Али, патња се не смањује", објашњава он.
Несрећни Иван верује да његова породица не зна ни да ли је жив:
"Вероватно мисле да сам пропао, постао алкохоличар или да сам чак мртав. Све је могуће. Али, нико не зна да сам овде".
Против болести, каже, бориће се колико год буде могао.
Док седи на клупи, у дворишту прихватилишта, Иван прича да му долазе тренуци када верује да не жели да живи. Али, наставља се бори. Потпуно сам. Отргнут од свега што воли.