ПОЧЕТАК ВЕЛИКОГ РАТА- Од повода до узрока, од напада до одбране!
Аустроугарска објава рата стигла је на начин на који никада раније једна земља није објавила рат другој – поштом, тако да су је сви могли прочитати. Никола Пашић, председник српске владе и министар иностраних послова, примио ју је у нишком хотелу „Европа”, док је ручао. Поштар који му је уручио ратну објаву касније је посведочио да су прве Пашићеве речи биле: „Аустроугарска нам је објавила рат. Наша ствар је праведна, Бог ће нам помоћи.”
Након Сарајевског атентата, Аустроугарска је Србији послала ултиматум, познат као Јулски ултиматум, на који је Србија, којој није одговарало после Балканских ратова још један, одговорлиа крајње помирљиво. Одбивши једино ставку која би пољуљала њену независнот, Аустроугарској је то било довољно за повод. Србији је објављен рат у три реченице путем телеграфа.
У Србији је уследила општа мобилизација, 26. јула 1914. године, а истог дана мобилизацију је објавила и Аустро-Угарска.
Одмах потом формирана је Врховна команда српске војске на чијем се челу нашао генерал Степа Степановић као заступник тренутно одсутног војводе Радомира Путника.
Врховна команда је одмах пресељена у унутрашњост земље, у Крагујевац, пошто се Београд тада налазио на самој граничној линији. Истовремено уследило је наређење да се Двор, Влада, државна надлештва, Народна банка с трезорима, државна архива, Пресбиро, упуте у унутрашњост земље.
Аустријски ратни бродови отпочели су 28. јула увече бомбардовање Београда које је без престанка трајало наредних седам дана. То бомбардовање било је увод у рат, највећи које је човечанство до тада видело. Сукоб Србије и Аустро-Угарске био је судар два неравноправна противника. Србија је имала 4.500.000 становника, а Аустро-Угарска преко 53.000.000 становника. Био је то библијски сукоб Давида и Голијата.
Узрок и Повод
Узрок Великог рата далеко превазилази повод (Сарајевски атентат) и сеже у политичку прошлост Европе и Србије. Две царевине, Немачка и Аустрија су више од сто година водиле политику продора на Исток, желећи да под своју контролу ставе Балканско полуострво које је било од кључне важности за контролу Источног Средоземља и Блиског Истока. У том походу смета им Србија. Истовремено, светске силе формирају се у два војна блока - Антанту и Централне силе. Ови други желе да дођу до колонија и да изврше њихову прерасподелу.
Србија је после Мајског преврата 1903. године, свој курс спољне политике окренула према Русији и Француској, за коју се и војно везала купујући од ње топове и војну опрему. Уз све то, у пограничним аустроугарским областима све више је јачала идеја југословенства, која је у Србији видела кључ свог ослобођења. Све је то директно подривало интересе Аустро-Угарске, која је Србију почела да сматра за свог главног непријатеља.
Царински рат
Наглашена српска политика индустријске заштите, аустроугарски аграрни протекционизам, склапање српско–бугарског царинског савеза и закључивање зајма у Француској за наоружање и изградњу железница (1905) Аустроугарској су послужили као разлог да 1906. године уведе економску блокаду Србији. Ова блокада, која је трајала до 1911. године, позната је као Царински рат. Двојна монархија је затворила границе и сасвим забранила размену робе са Србијом. Због тога је српска привреда морала да тражи нова тржишта.
Из тог рата Србија је изашла као победник. Производе које је раније извозила само Аустроугарској сада је упућивала Дунавом и преко Солуна у друге земље Европе. Србија је тад први пут осетила своју снагу.
Удар преко Дрине
Главни заповедник аустроугарске војске која је имала задатак да казни Србију, био је војни поглавар Босне и Херцеговине, понемчени Словенац Оскар Поћорек. Он је био један од лидера ратничке странке у Аустро-Угарској и важио је за једног од најбољих војних стручњака. Његова мржња према Србима била је велика, и стално је говорио да Аустро-Угарска неће имати мира док Србија не буде уништена.
Бечки војни стручњаци рачунајући на фактор изненађења нису упутили свој главни удар у правцу Београда већ преко Дрине у правцу планине Цер.
У крвавој Церској бици која је трајала од 11. до 18. августа, српске дивизије не само да су зауставиле аустријску офанзиву него су потпуно разбиле аустријску војску и натерале је на повлачење. Губици на обе стране били су веома велики. Аустријанци су имали 23.000 мртвих и рањених и 5.000 заробљених војника, док су Срби изгубили преко 16.000 људи.
Најтрагичније је прошло српско становништво јер се бес непријатеља искалио на недужним житељима Мачве и Подриња. У нечувеним зверствима убијено је преко 4.000 стараца, жена и деце. У свом првом нападу на Србију, аустроугарска војска је била поражена а Церска битка је у историји Првог светског рата остала забележена као прва победа савезника над Централним силама.
Заповедник аустроугарске војске у Срему, генерал Алфред Краус написао је: „Упознали смо Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља... Они су нашим трупама задавали много више тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани.“
К.Б
