ПРАВИ ЦИЉ РЕЗОЛУЦИЈЕ О СРЕБРЕНИЦИ: Подгревање мржње између Срба и Бошњака!

На вест о извесном поразу британског предлога резолуције о гениоциду у Сребреници пред Саветом безбедности УН прве реакције највећих западних медија биле су уздржане, углавном ослоњене на агенцијске извештаје. Али то што се о сопственим поразима говори шкрто – посебно кад су у њих умешани Русија и Кина, које су се тврдо супротставиле усвајању резолуције – не значи, наравно, да је са сребреничком причом готово.

Прилике су да ће Велика Британија и САД наставити са настојањем да Србију и Републику Српску суоче макар са делом последица које би се појавиле на столу да је предлог резолуције усвојен. Притом, веома је могуће и настојање да Србија буде кажњена због ослањања на руску помоћ.

Једно од имплицираних значења неусвојене резолуције објаснио је Британац Педи Ешдаун, некад високи представник у БиХ и један од најгласнијих промотера британске резолуције. У Вестминстерској опатији, на миси посвећеној сребреничким жртвама – заправо политичком скупу на коме су били и Дејвид Камерон и Бакир Изетбеговић – Ешдаун је, у тренутку кад су се у УН већ водили разговори о резолуцији, рекао да је Сребреница „упозорење на то шта се догађа када окренемо леђа“.

Наравно, сваком ко зна о последицама на местима којима су у последње две деценије британске и америчке политичке и војне снаге биле лицем окренуте сувишно је полемисати са Ешдауновом тезом. Али са њеном намером полемисати се не може: британска резолуција требало је да буде морални и политички разлог британског и америчког присуства (не само) на Балкану, пише Жељко Цвијановић за Политику.

Други моменат резолуције, међутим, још је значајнији. Чак и као неуспела, британска резолуција велико је искушење у ионако компликованим односима између Бошњака и Срба. Кратак стогодишњи ход кроз те односе указује на то да су се, редовно под утицајем западних сила, Бошњаци и њихови преци три пута сврставали на страни против Срба.

Још је у живом сећању како се то догодило последњи пут 1992. године, кад је Алија Изетбеговић, пошто је у Лисабону потписао договор о кантонизацији БиХ са српским и хрватским представницима, на наговор америчког амбасадора Ворена Зимермана одустао од договора, отварајући врата троипогодишњем крвавом рату. Притом, западне силе – од Аустро-Угарске до Велике Британије и САД – никад нису биле превише заинтересоване ни за бошњачке ни за српске жртве, редовно их сматрајући прихватљивом ценом за своје геополитичке интересе.

Географски најистуренији према Србима, у тим ратовима Бошњаци су редовно трпели фаталне губитке. Истовремено, српске моралне позиције у претходним ратовима готово искључиво су подриване управо у сукобима са Бошњацима.

Без обзира што су и сами имали тешке цивилне губитке, сенка на српска ратовања падала је у догађајима попут злочина над Бошњацима у Источној Босни у Другом светском рату или Сребреници у последњем. Отуда, тешко да су у новијој историји међу народима са којима и поред којих живе Бошњаци и Срби имали непријатнијег противника до једни друге.

Са друге стране, Срби и Бошњаци, колико год да су сукоби међу њима били крвави а сећање на њих тешко, у временима мира брже су обнављали односе међу собом него са другим народима. Објашњења за то има више него простора да се она изложе – од тога да су међу собом измешанији него са осталима, преко баштињења заједничке историје и менталитета, до, ако хоћете, великог потенцијала за разумевање између православља и ислама.

Овај кратки поглед на историјске односе Бошњака и Срба довољан је за следећи закључак: онај ко жели да најефикасније науди и једнима и другима нема бољег решења од тога него да им подгрева међусобне омразе и освежава спорне моменте из међусобне историје. Тешко је избећи утисак да је – случајан или намеран – ефекат британске резолуције управо то.