Пред њима и Џејмс Бонд дрхти!

Вероватно претпостављате да су историјски најутицајније вође само обични људи рођени на правом месту, у право време и, да простите, од одговарајућег сперматозоида. И то је тачно. Углавном. Међутим, неки су пут ка слави прешли уз невероватну храброст и необична дела!

Вашингтон је попио буџет САД

Председник Џорџ Вашингтон, отац америчке нације. Сви га знају, сви га воле. Морају, ваљда. Када га је Конгрес прогласио за главнокомандујућег Континенталних снага предложили су да му дају годишњу плату у износу од 15.000$, али он је то одбио. Уместо тога замолио их је само да плате трошкове које он начини у служби. Човек је био светац, шта рећи!

Шта је урадио?

Конгрес, до суза заслепљен патриотизмом овог племенитог господина, прихватио је његову молбу. И тако је почело најгоре арчење државног новца у историји Владиних запослених. Од септембра 1775. године до марта идуће – илити седам месеци – Вашингтон је потрошио 6.000$ на пиће. Један месец провео је повлачећи се кроз Њу Џерзи и тада је успео да потроши 3.800$. Само тих осамсто отишло је на ново седло. Коначно, кад се подвукла црта, дошло се до збира од 20 хиљада потрошених на не-сећам-се-шта.

Да будемо фер према Џорџу, поменућемо и да је он сматрао да је све то прилично тупаво организовано. Једаред се пожалио колеги рекавши да војска не добија плату, нема кошуље, као и да им је стрпљење прилично похабано, али да власт не хаје и не обазире се на њихов плач. Наравно, његова фрустрација била је ограничена на неколико љутитих писама јер није хтео да уједа руку која плаћа рачуне у биртијама. До краја рата Вашингтон је нагурао рачун на фантастичних 450.000$, што је изнело преко 4 милиона долара, када се обрачунала инфлација.

Бићемо добри и напоменућемо да то није било само за пиће. На то је отишло вероватно само милион или тако нешто. Човек је, ипак, био светац...

Винстон Черчил и његов достојанствени бег из затвора

Можда вам овај господин и не делује као човек од акције, али то је тако само зато што не знате шта је радио у оном јужноафричком затвору...

Шта је урадио?

Пре политичке каријере, Черчил је био ратни репортер у Бурском рату у Јужној Африци насељеној Холанђанима. Разликовао се тај посао од овога што раде данашњи репортери: тада није постојао термин "неборац", репортери су били наоружани и плен свакоме ко је био у стању да подигне пушку. То је постало очигледно током једне експедиције када су Бури напали оклопни воз у коме је био Черчил, поклали су британску пратњу и одвукли Черчила и логор за ратне заробљенике у Трансвал. Следећег месеца је затрпао бурски ратни секретаријат петицијама за ослобађање, али није успео да добије ни један једини одговор. На крају, Винстон је одлучио да му једино преостаје да – побегне.

Наравно, утекао је на најбританскији могући начин. Најпре је измирио рачуне у затворској продавници, платио је све дугове, а потом је написао писмо бурском државном секретаријату у коме се љубазно извињава због бекства и захваљује на гостопримству. Оставио је писмо на јастуку, зграбио шаку чоколадица и пребацио се преко три метра високог зида у суседну уличицу. Шеткао се градом звуждкајући веселе мелодије и поздрављајући трговце неко време, док се није укрцао на воз ка истоку. Пре зоре је искоричио из воза и сакрио се у јарку где је провео дан наизменично спавајући и једући чоколаду...

Наредних пет ноћи, трчао је из јарка у јарак, крао храну и воду, док се није укрцао на воз који је ишао за Мозамбик, британску колонију. Прво што је учинио било је напуштање мирољубих извештавања и придруживање коњичком пуку, јер – овако или онако, Черчил је увек плаћао своје дугове.

Петар Велики освојио је престоницу "забавном" војском

Петар Велики, руски цар – знате, то је онај човек одговоран за вестернизацију руске војске, гурање граница до Балтичког мора, као и за то што су Швеђани заборавили како се ратује, па су почели да праве намештај. Али, питање је како је човек попут Петра задобио моћ?

Шта је урадио?

Петар је наследио престо када је имао свега 9 година, па је његова полусестра Софија била на власти док он није довољно порастао. Нажалост, она се привикла на осећај моћи и није могла да поснесе Петра који је подсећао на то да ће једног дана морати да се одрекне свега. Зато га је и укрцала на брод и послала на Запад...

Када је напунио 11 година, Петар је затражио барут (као и сваки једанаестогодишњак) и Русија је то, наравно, одобрила. Окупио је другаре у пукове који су подсећали на западноевропске војске. Са овом војском "играчком" састављеном од другара и најмљених војника играо се рата толико реалистично да је у једној борби погинуло њих 24. Русима је то било забавно па су Петрову дружину назвали Армија Забаве.

Армија је, до његове 16. године, достигла 600 војника. Однос између Петра и Софије је пукао када му је тражила да се врати на Кремљ, а он одбио. Избило је велико напето одмеравање између руске војске и ове Петрове, забавне. Године 1689, Петар је умарширао у Москву са својом екипом. Како би оправдали своје име, Забавна Армија преузела је власт, Петар је сестру послао у манастир, а тела њених присталица избацио је кроз њен прозор.

Артур Велсли, војвода од Велингтона, имао је много секса и то са ким!

Сер Артур Велсли, први војвода од Велингтона, био је човек који се два пута супротставио Наполеону и који је извојевао легендарну победу над њим у чувеној Битци код Ватерлоа. Међутим, ривалство се није задржало само на бојном пољу. Било је прилично приватно, по систему - "љубио сам ти сестру" (да не будемо непристојни).

Шта је урадио?

Пошто је Велсли припомогао Наполеоновом поразу, Парламент га је прогласио за британског амбасадора у Француској. Историчари су такав потез прогласили за сипање соли на рану. Велслијев инстинкт говорио му је да се поигра са Наполеоном, па је тако најпре преотео његовог кувара, а потом му је спавао са сестром. О, да, Полину је пратио глас да јој је било удобније без одеће, па је то често практиковала, посебно са Велслијем којег је звала "немилосрдни ђаволак". Купио јој је чак и кућу, тај ђаволак, али није она била једина.

Улетео је и у ризнице задовољства две бивше Наполеонове девојке које су причале како је војвода бољи љубвник. Историја не напомиње да је обрлатио и Наполеонову маму, али гарантујемо да је покушао.

Цезар је тражио већи откуп од својих киднапера

Овде увод није потребан. Али, ево га, ипак: Он је био Гај чувени Јулије Цезар.

Шта је урадио?

Судећи по Плутарху, Цезар је испловио са шпанске обале и недуго потом отели су га пирати. Очигледно нису на време схватили кога су ухватили, па су за његов откуп тражили свега 20 сребрних талената. То је вероватно тренутак када би свака нормална особа вриштала од среће јер ће неко моћи да плати, али Цезар се грохотом засмејао и инсистирао да пирати одмах престану са тим увредама, те да откуп подигну на бар 50 талената. Пирати су се некако сложили (вероватно нерадо), па је Цезар послао неколико својих робова да донесу новац.

Док је чекао, провео је месец дана завитлавајући се са гусарима. Захтевао је тишину кад је одлазио на починак, наређивао им је, а кад би му било досадно – читао би поезију. Ако би се побунили, Цезар би им у шали претио да ће их разапети на крст.

Целих 38 дана касније, Цезарови робови вратили су се са траженим сребром и он је пуштен. То би био крај приче, да је Цезар она нормална особа коју смо већ спомињали, но – на гусарску жалост – Јулије чувени Цезар се вратио са пуном римском флотом и разапео на крст свакога кога је нашао на броду. Нема игре са њим!