Преминуо је САМ У СТАРАЧКОМ ДОМУ, али његове дирљиве речи ће вас ПОТПУНО ПРОМЕНИТИ

На геријатријском одељењу старачког дома умро је чика, за ког су готово сви мислили да за собом није оставио ништа. Међутим, нису ни слутили да греше и то много. Мак Филисер је био посебан старац. 

После смрти, медицинске сестре су паковале старчеве ствари и међу њима пронашле једну песму чији квалитет и садржај су толико импресионирале сестре, да су њене копије показале и осталим запосленима. Било је потребно мало да се ова песма прошири по читавом свету. Уверите се и сами у њену једноставност и дирљивост. 

"Шта видите сестре?… Шта видите?

Шта мислите… кад гледате у мене? Џангризавог старца… не посебно мудрог,

Несигурног из навике… са лутајућим погледом?

Коме храна цури… а он не одговара,

Када гласно кажете… волела бих да се потрудиш!

Који наизглед не примећује…ствари које чиниш.

И који увек губи… ципелу или чарапу?

Који, опирао се или не… пушта да радиш по вољи,

Са купањем и храњењем… да испуниш дуги дан?

Да ли то мислиш?… Да ли то видиш?

Онда отвори очи сестро, јер не гледаш у мене.

Рећи ћу ти ко сам… док седим овде тако мирно.

Док радим шта желиш… док једем по твојој вољи.

Ја сам дете од десет година… са оцем и мајком,

Браћом и сестрама… који воле једни друге.

Младић са шеснаест… са крилима под петама

Који сања да ће ускоро… љубав да спозна.

Младожења од скоро двадесет… моје срце поскакује.

Сећам се заклетве… коју сам обећао да ћу одржати.

Са двадесет и пет, сад… имам своју децу.

Које треба да водим кроз живот... и обезбеђен срећан и топао дом.

Човек са тридесет… Моја деца већ увелико одрастају,

Везани једни за друге… везама које ће трајати.

Са четрдесет година када су моји млади синови већ отишли,

Али моја жена поред мене... која је ту на мојој страни, да ми чува леђа.

Са педесет година.... моји унуци се играју око мојих ногу,

Мрачни дани су преда мном... моја жена је сад мртва.

Гледам у будућност... и тресем се од страха,

Пошто моји млади сада...  имају своју децу.

И сада размишљам о прошлим годинама...  о љубавима које сам имао.

Сад сам старац... и природа је веома сурова.

Шала је учинити старост… да изгледа будаласто.

Тело, оно се распада... снага и грациозност ме напуштају,

Само камен остаје... тамо где је некад срце било.

Али унутар ове старе лешине, младић и даље борави.

И са времена на време… моје рањено срце нарасте,

И сећам се радости…и сећам се боли.

И волим и живим… живот испочетка.

Мислим на године, премали их је број… које су прошле пребрзо.

И прихватам просту чињеницу… да ништа не може да траје.

Зато отворите очи људи… отворите и видите.

Не џангризави старац.

Погледајте ближе… видите… МЕНЕ!"