За мале пензије крив је распад СССР и добри лекови
Измене пензионих система у Великој Британији и Немачкој најава су мрачнијих дана за раднике у Западној Европи, дана које ће дочекати када заврше радни век. Политичари који пропагирају реформе редовно говоре о разлозима, али се из вида неретко губи "историја дугог трајања" - узроци на које нико не обраћа пажњу.
У добу када је комунизам пропадао, Западна Европа била је економски рај за своје становнике и отелотворење утопије за житеље земаља Источног блока, гладне хране и политичких слобода. Практично сви Европљани радовали су се рушењу Берлинског зида, повлачењу Гвоздене завесе и дисолуцији Совјетског Савеза, али нису ни слутили да ће због тога под старе дане добијати пензије мање него пре 1991.
Када се СССР распадао, а са њим и цео поредак у половини Европе, договорен у Техерану, Јалти и Потсдаму, живот у Западној Европи био је угодан за пензионере. У 11 од 15 земаља које су у Мастрихту уговориле Европску унију какву данас знамо, висина пензије била је од 70 до 100 одсто висине плате (даље: OPP - однос пензија-плата), док је само у Великој Британији, Ирској, Холандији и Данској био 40-60 %. Данас се ситуација изменила, те је просек у земљама чланицама ОЕЦД 54 одсто, а по свим најавама очекује се двоцифрено умањење у следећих десетину година.
Држава благостања почела је да копни са нафтном кризом 1973, када је започео повратак либералног капитализма, истог оног који је изазвао Велику депресију 1929., овога пута са Маргарет Тачер и Роналдом Реганом као перјаницама. Европске континенталне земље одолевале су још две деценије, али је нестанак Совјетског Савеза значио нестанак главног разлога за социјалну државу - претње зване комунизам.
Маршалов план обнове порушене Европе и огроман новац уложен у обнову демолиране Немачке нису били чиста филантропија Сједињених Држава, већ средство да се буквално купи оданост европских земаља капитализму, да се отргне и од помисли за једнакошћу коју је нудио СССР. Требало је убедити Европљане да уместо сна о социјалној једнакости могу да добију јаву у виду добре плате, високог стандарда и - високих пензија.
Нестанак идеолошког ривала, а још важније принуде која је наморавала на социјалне уступке, значио је да се може кренути у обрачун са најсоцијалистичкијим елементом у западним друштвима. Зато је данас лакше пропагирати смањење пензија; нема опасности да би грађани тражили други поредак, већ само измену постојећег.
Земље некадашњег Источног блока, међу њима и Србија, свикле на државу која брине о здравству, школству и пензијама, удар на услове за пензију и њену висини перципирају са најбурнијим емоцијама. Додатан проблем у овим државама представља неефикасна и застарела привреда и привредна оријентација. Међутим, разлог за рекламиране реформе не лежи само у идеолошкој монотонији данашњице.
Европа је континент који стари и до 2050. се очекује да ће житељи Старог света у просеку имати 52,3 године. Тренутно најстарији народ на свету је немачки. Штавише, од 29 народа старијих од 40 година, само су четири ван Европе.
Захваљујући Пастеру, Флемингу, Салку и осталима, животни век је никад дужи, а са њим и период проведен у пензији. Само у следећој деценији, очекује се ће број људи који одлазе у пензију бити за 75 одсто већи од броја оних који тек ступају на тржиште рада.
Пример најјаче европске економије, Немачке је илустративан: просечан Немац у "мировини" проведе 16 година, а Немица 22. Узмемо ли у обзир да ће до 2050. животни век у тој земљи порасти са 80 на 84 године, оптерећење на буџет биће још веће.
Да је фактор нестанка СССР веома битан потврђују речи Дејвида Гока из британског министарства финансија, "како је садашњи пензиони систем у Британији совјетски и да ће реформа сигурно довести до веће културе штедње" на Острву. Просечна месечна зарада у Великој Британији износи 2.800 евра, док ће изменом пензионог закона од следеће године висина пензије бити ограничена на "196 евра недељно", тј. на 880 евра месечно, а биће подигнут старосни услов и број година стажа неопходних за стицање услова. Проста математика каже да ће OPP бити 30 одсто.
Истовремено са упућивањем радника на приватне пензионе фондове, избила је афера у вези са њима. Наиме, приватни фондови су закинули једну целу месечну накнаду, а тако]е су избегли да исплате премију осигураницима са дијабетесом и пушачима.
Слични гласови провејавају Немачком, мотором еврозоне, али и целог континента. Упркос томе што већ сада сваком шестом Немцу сиромаштво дише за вратом, Ангела Меркел најављује даље редукције пензионог поретка науштрб радника:
"Верујем да ће само спој државне, приватне и пензије коју даје компанија моћи да обезбеди одговарајућу сигурност у старим данима".
Европска комисија "препоручује" земљама чланицама да до 2030. старосна граница за одлазак у пензију буде 67 година. Немачка је тај захтев већ испунила - за 2029. је заказана та измена. И док житељи Немачке релативно лако прихватају промене, у Шпанији, Грчкој, Белгији и тек придошлој Хрватској постоји јака опозиција униформном приступу старосној граници и осталим критеријумима.
Како ће се ствари одвијати? Отприлике како нови либерални капитализам захтева, јер тренутно алтернативе нема, односно нову алтернативу не нуди нико, а претходна је нестала 1991.