Смртна казна за монструма, а каква је казна за нас?
Све нас је потресла трагична смрт петнаестогодишње Тијане Јурић, као и нерешено убиство младог Луке Јовановића, али реакције које овакве стравичне околности изазивају код народа су постале окидач за све који се баве пласирањем информација том истом народу, да понуде још неку страну приче, сочну појединост, шокантан детаљ, ексклузивни снимак... многи новинари су постали форензичари, полицајци, детективи, судије и џелати... али преносећи своје личне импресије и конструкције на јавност, пре свега су постали – морбидни.
Колико пута сте прочитали детаље убиства мале Тијане Јурић и преврнуо вам се желудац? Неко би рекао, па што онда читате? Али веће је питање - зашто се толико и на такав начин пише о томе? Нико не тврди да овакви злочини треба да се сакривају од јавности, напротив, али чини се да је извештавање о њима заправо постало утркивање јавних гласила ко ће објавити неки гнуснији детаљ, ко ће први стићи до родитеља и пријатеља жртве, без икаквог поштовања према тој жртви и њеним најмилијима.
У суровој битки за читаност, новинари су ишли све даље, па смо претходних дана имали ту „част“ да читамо блогове који су се звали „УБИСТВО УЖИВО“ и серију текстова о детаљима како се убица иживљавао над малолетном девојчицом, са тако стравичним информацијама које су однеле сан свим људима који имају ћерку или сестру, а камоли свима онима који су несрећну девојчицу волели и познавали је.
Новинари су чак позвали оца Тијане Јурић истог момента кад су сазнали да је нађена мртва, и тражили изјаву. Толико одсуство саосећања иде чак дотле да су одштампали његову унезверену изјаву у којој моли за мало приватности у најтежим тренуцима свог живота. Оно што сваком нормалном човеку није јасно, је шта су заиста новинари очекивали да ће чути и какву су ексклузиву по сваку цену овај пут тражили.
Знамо да су летњи месеци и да се не догађају битне ствари, али да ли је то довољно оправдање за претурање по прљавом вешу, узнемиравање комшија и пријатеља, стварање теорија завере са циљем да продају што више бројева новина?
Позивање на линч
Сви се слажу да је убиство и силовање Тијане Јурић монструозан злочин, и да убица треба да испашта, али да ли је оправдано да се у исти кош ставља и његова мајка, пријатељи, кум код кога је наводно био у посети, колеге на послу, послодавац, на крају цео Сурчин. Сви су жељни да залепе стигму на другог, у потрази за правдом и осветом. Али то не даје за право никоме од нас да узнемиравамо кога стигнемо, да нарушавамо мир и право на приватност, у потрази за неком ексклузивом.
Апел за помоћ или апел за клик?
Крајем јула је трагично погинуо још један младић на Бранковом мосту, када га је ударио непознати возач мини кантримена. Полиција ни после десет дана није успела да нађе починиоца, а новинари су дошли у посед снимка са сигурносних камера, на којима се види како осумњичено возило пролази мостом. Још једна новинарска смицалица је почела исте вечери, када су се медијске куће утркивале ко ће пре да објави овај снимак, који је тако лошег квалитета, да се једва види марка возила. Ипак, то их није спречило да га објаве под насловом: „Откријте ко је убица Луке Јовановића?“
Неупућени би помислили да се ради о некој бизарној видео игрици, а не о снимку о коме треба да расправља и да га анализира полиција и надлежни органи. Да се овде не ради о грађанској потреби да се открије прави убица одмах вам је јасно, кад одете на Youtube канал и видите да су сва три портала која су прва објавила ову вест заправо направили сопствени видео који су забранили да се шири и преузима, што довољно говори о лицемерности ових издавача - Желите да што више људи види овај видео, али само преко вашег портала? Желите да помогнете или заправо да фабрикујете причу која ће повећати читаност?
Будимо искрени – народ није толико глуп. Наравно, и ту постоји корак даље, па су новинари налазили слике пре несреће и објављивали снимке са сигурносних камера на којима се види аутомобил трагично настрадалог младића са језивим натписима: „Ово су последњи тренуци живота Луке Јовановића.“ На страну што није етички, и што је овај вид писања деградација новинарске професије, овакви поступци пре свега нису људски.
Све се своди на једно- битка за тираж. Али да застанемо на тренутак и размислимо, да ли смо у тој суровој и беспоштедној борби за продајом тиража, продали и душу?