Смртна пресуда Југославији потписана је 5. новембра 1990.

Југославији је судба, или случај, наменила да зависи о вођама. Као што је прва, Краљевина зависила о личности Александра Карађорђевића, а трећа, Савезна Република о Слободану Милошевићу, тако је и она друга, за којом једни највише жале, а други је највише проклињу, суштински била повезана са животом и делима Јосипа Броза.

Његовом смрћу, нестало је везивног ткива које је у једну заједницу после крвавог грађанског, међунационалног, међуверског и идеолошког сукоба у Другом светском рату управило Србе, Хрвате и Словенце, те потоње Македонце, муслимане са великим М и, најпосле, Црногорце.

Прва Југославија опстајала је док је било агилне Француске и нејаке Немачке. Кад се Хитлер дрзнуо да ремети мир саздан у Версају, а Француска устукнула, земља Јужних Словена остала је без заштитника, у концу без сврхе јер није могла да обуздава опоравак германске Weltpolitik-e.

Тако је и социјалистички наставак југословенске приче постојао док је било СССР да буде претња демократском и капиталистичком Западу. Слабљење експанзивне моћи Совјетског Савеза, а јачање проамеричких снага и погледа на свет у Источној Европи учинило је Југославију непотребном, барем у руху комунизма.

Када су 1950. Американци коначно били сигурни да "Титово историјско НЕ Стаљину" није блеф и да "одбегла" Југославија није тројански коњ Западу, започела је економска помоћ која је ФНРЈ/СФРЈ доносила трећину жита, оружје за одбрану од евентуалне инвазије из СССР и новац, а од 1952. и кредите Светске банке, потом и ММФ.

Југославији је, вреди истаћи, стално било поручивано да добијени новац не троши на тешку индустрију за чије производе нема пуно купаца (а поготово не у конкуренцији са америчким, европским и совјетским), него за лаку индустрију, која ће подстицати потрошњу, повећавати стандард и имати шансу за извоз. 

Држава је зато застајкивала, опонашање совјетске политике утеривања сељака у колхозе пропало, па је економска неефикасност постала и остала константа СФРЈ. Отуда су и отворене границе, после чега су стотине хиљада наших сународника отишле у иностранство на "привремени рад". Већина извозних економских успеха, дакле најпрофитабилнијих, нису били последица нарочите умешности домаћих - државних предузетника, већ политичких договора Тита са несврстаним земљама. 

Економско слабљење СССР, изолација Ирака услед неслагања са САД, недостатак средстава за унапређење привредне технологије и прејака страна конкуренција значили су тмурну будућност за економију земље. Слабљење Тита у последњим годинама, које је омогућило раст моћи снагама које су вукле свако на своју страну донело је Устав из 1974. клицу распада земље, док је пост-титовска ера омогућила истим снагама да се размахну.

И онда долазимо до страног фактора, пре свих САД. Непријатељство према идеолошки другачијим земљама комунизма није никада престало и на случају Југославије могло се препознати у неколико важних случајева. Двадесет година пре крвавог грађанског рата, председник Никсон био је у посети СФРЈ када је Титу поручио да ће "у случају распада Југославије Америка бити на страни северозападних република".

Збигњев Бжежински, један најутицајнијих креатора америчке спољнополитичке доктрине, одржао је 1978. говор на Светском конгресу социолога у шведској Упсали, на коме је, поред осталог, истакао да се против комунизма у Југославији треба борити "подстицањем потрошачког менталитета, пропагандом путем филмова и културе, те помагањем националистичких и сепаратистичких тенденција". Не мање битан део стратегије је и задуживање Југославије како би се на њу лакше вршили притисци - "ма и да су последице по зајмодавца негативне, оне ће се компензовати политичко-економским последицама".

Роналд Реган је заврнуо шију комунизму, то је неумитна истина. Совјетски Савез је увукао у трку у наоружању која је војничку, али не и економску суперсилу са Истока заморила и на крају изјела изнутра. Пророчки, он је 1983. рекао да је "комунизам тужно и бизарно поглавље људске историје чије се последње странице управо пишу", а сам СССР звао је "Империјом зла".

Следеће, 1984. године Реган је потписао директиву NSDD-133 којом ће се "Југославија подупирати у интересу САД - да спречи продор совјетског утицаја на југ Европе". Цена је била једна - "економска либерализација земље, тј. прелазак на тржишно оријентисану привреду". Међутим, тај је захтев довео до унутрашњих трзавица у СФРЈ. Републичке елите, жељне а ла Тито славе, неумешне да се снађу у новим геополитичким околностима, свесно и несвесно играле су по нотама које је компоновао Бжежински.

Док је дуг земље растао, за нове кредите ММФ и СБ су тражили замрзавање плата, резање државне потрошње, оно што увек тражи од финансијски несолвентних земаља. Анте Марковић је тражио новчану помоћ од САД, које су тражиле отварање СФРЈ за страни капитал. Када је Марковић тако нешто изборио, око 1.000 предузећа у земљи је пропало јер није могло да се носи са моћи иностраних компанија.

Немогућност отплате дугова спољним повериоцима у спрези са завадом међу републикама, довела је до стања у коме је Србија увела царине на робу из Словеније и Хрватске, две републике које су се редовно позивале да "финансирају неразвијене републике", олако заборављајући да је велики део средстава из истих тих република у првим годинама после 1948. ишао скоро искључиво у Словенију и Хрватску које су најдаље лоциране од евентуалне совјетске инвазије.

Тензије су расле и у таквој клими 101. сазив Конгреса САД доноси акт (цео садржај, на енглеском, је ОВДЕ) под бројем 101-514. који се односи и на Југославију (означено изнад). У њему стоји да се прекида свака помоћ СФРЈ, те да ће иста уследити само оним републикама које распишу слободне изборе и прекину кршење људских права (ово потоње било је уперено против укидања аутономије Косова и Метохије). Акт је изражавао подршку "демократским снагама" (читај: антикомунистичким), а такве су биле Кучанова и Туђманова странка, не и Милошевићева.

У пракси, акт је позивао на дезинтеграцију земље јер су поменуте демократске снаге биле за сецесију, не и за опстанак земље. Три недеље касније, 28. новембра, чланак (оригинална страница чланка је ОВДЕ) Њујорк тајмса позабавио се судбином СФРЈ, а ослањајући се на процену ЦИА. У извештају ноторне тајне службе писало је да "Југославија има још годину и по дана живота", као и да је грађански рат изгледан.

Берлински зид је пао. Совјетски Савез се срушио и комунизам је почео да нестаје из Европе. Југославија не само да је остала бастион старог поректа, црна овца Европе, него је крах комунизма оставио и без тржишта за њене производе. Ирак, важан економски партнер, клецао је под америчким бомбама, Либија блокирана санкцијама.

Услед мера штедње захтеваних из међународних финансијских установа, стандард је пао за 40 одсто у годину дана. И на свет, круг се затвара повратком на неразумевање Срба и Хрвата, тј. њихових вођстава. У стомаке је уношено све мање хлеба, а све више јарости. Милошевић  и Туђман, занесени хтењем да постану хероји народима којима су владали, цртали су мапу подељене Босне и Херцеговине, мапу која не само да је делила животе, него их је и брисала.