Све је почело са Баком: Куба - од Залива свиња до Обамине руке помирења

Куба је у време друге рунде владавине Фулхенсија Батисте (1952-1959) имала светлу будућност. Права радника била су веома широка, средња класа снажна, потрошња и квалитет живота далеко испред осталих земаља Латинске Америке. Ипак, снажна права синдиката спречавала су повећање ефикасности привреде и донела пад, средња класа угледала се на Америку и тражила више, док се власт ослањала на непотизам и корупцију ради одржања. 

У таквој клими појавио се млади Фидел Кастро и, упркос почетним неуспесима срушио диктатора, дугогодишњег америчког миљеника. Децембра 1956, Кастро, који се налазио у прогонству, и још 82 истомишљеника (Ернесто Гевара међу њима) укрцао се на јахту "Бака" и из Мексика се тајно пребацио на Кубу. 

Двогодишња герилска борба против режима уродила је плодом: мали, али прецизни напади на војску која није могла да их похвата дискредитовали су владаоца Батисту и он је 1. 1. 1959. побегао из земље. Моћ је припала Кастру, који је са братом и данас легендарним Чеом започео процес превођења Кубе од земље зависне о Америци и страном капиталу до аутаркичне заједнице која већ пола века одолева најтежим притисцима. Напоменимо, уз високу цену.

"Латинска Америка је двориште САД", парафразираћемо Монроову доктрину из 1823, коју је Куба на својој кожи, што директном окупацијом, што економском подређеношћу осећала од 1898. па све до Другог светског рата, а у некој форми и касније. Схвативши куда иде кубански брод са новим кормиларом, Вашингтон је увео санкције, рачунајући да ће пад стандарда изазвати незадовољство народа и Кастров одлазак.

Поносни Кастро није желео ничије туторство, а Америка непослушне. Рафинерије у западном власништву нису хтеле да прераде нафту послату из СССР, па их је Кастро национализовао и протерао из земље.

Тајне службе САД спремиле су инвазију на Кубу у лику емиграната из ове мале земље који су живели у САД. Нови председник Кенеди није стигао да је спречи и 1961. је уследила навала у Залив свиња. Кастро ју је лагано одбио, а у следећим десетлећима преживо десетине, можда и стотине, атентата од којих су неки били невероватно бизарни.

Суочен са ембаргом и евентуалном побуном народа, Кастро се не само идеолошки, већ и опортуно окренуо Совјетском Савезу којим је у то време руководио Никита Хрушчов, познат по дрском ставу према САД, далеко дрскијем од покојног Стаљина. Тај му се потез исплатио.

Уверивши се да Кастро није амерички шпијун, већ 1960. СССР је купио од Кубе 350.000 тона шећера по светској цени, а одмах потом још 400.000 т. Уследио је кредит од 100 милиона долара и Куба је могла да одахне.

Иако је Ракетна криза охладила односе са Москвом, јер је Хрушчов повукао нуклеарно и друго офанзивно оружје са Кубе, Кастро је све до пред Горбачовљеве реформе одржавао добре односе са Москвом, а тиме и совјетске милијарде долара у форми трговачких уговора, опремања фабрика, војне помоћи и слања специјалиста у разним областима. 

Кубански вођа умногоме се угледао на председника Југославије, Јосипа Броза. Подражавајући Титов "трећи пут", Кастро је позамашан део материјалне добити од сарадње са СССР одашиљао у Средњу Америку и Африку, подржавајући револуционарне и антиколонијалне покрете од Никарагве до Етиопије и од Алжира до Анголе.

Преко 50.000 Кубанаца борило се у Анголи, преко 20.000 у Етиопији, а многи други давали су оружану и едукативну подршку борби Алжира за независност од Француске, борби против Мобутуа у Конгу, Анголиној тежњи за самосталност од Португала... 

Важно је напоменути да Кастро скоро никада није најављивао Москви своје акције по свету, неретко доносећи главобоље Совјетима, поготово у периоду Отопљавања односа СССР-САД од 1969. до 1980.

Падом комунизма у Европи донео је невиђене проблеме Куби. СССР и Источни блок упијали су 85 осто кубанског извоза шећера, дувана и осталих производа, Куби су доносили скоро сву нафту и потребне робе, као и милијарде помоћи. Све то је нестало падом Берлинског зида и распадом Совјетског Савеза.

Уочивши прилику, Америка је појачала санкције, онемогућивши страним фирмама да раде у САД ако би сарађивале са Кубом. Ионако аскетски живот Кубанаца прешао је у епоху звану Изузетно време (Периодо еспециал): уведена је штедња у храни, струји, јавном превозу, градњи јер домаће производе није имао ко да купи. 

И док је у исто време власт у Србији до девизног прилива дошла преваривши становништво пирамидалном шемом којом им је извукла уштеђевину, кубанска власт је формирала зоне у којима се трговало само доларом. Зоне отворене за стране туристе и хотелијере. Велика беда је тако изнедрила секс туризам: многи Кубанци нуде сексуалне услуге страним туристкињама у замену за драгоцене девизе.

До каквог таквог прихода јесте дошло, али и до расцепа у имању оних који су живели у долар-зони и оних који нису. Због тога је долар укинут као средство плаћања, али је изоловану земљу стискала све већа беда. Приде, Кубу је погодио ураган који је направио штету од 5 милијарди долара.

После 47 година на врху, Кастро се 2006. повукао из јавног живота, а 2008. и са власти, препустивши полуге моћи брату Раулу. Мада су на Западу очекивали крај "старог света", кубански социјализам је опстао. Уз благе концесије ономе што на Западу зову "људским правима".

Један од првих уступака Раула Кастра била је дозвола за куповину рачунара. Додуше, са просечном платом од 20 долара (за докторе и медицинаре у марту је било најављено удвостручење плата, на до 60-70 долара), компјутери нису нешто што има свака кућа. 

Интернет, и то дајал-ап (диал-уп) доступан је у интернет-кафеима, али кошта и до 6 долара по сату, док је слободан приступ Интернету луксуз сваког двадесетог Кубанца. Покушај САД да на Куби оформе друштвену мрежу сличну Твитеру, ради ширења опозиционе мисли пропао је, упркос трошку од 1,5 милијарди долара.

Иако је Кастрова харизма и даље јака, на крају обично победи стомак. Јер, сетимо се, повици штрајкача у Гдањску, ма како противници заиста ауторитарног комунизма говорили, нису с почетка тражили вишестраначје и отворено тржиште, већ хлеба. 

Свест да ће по Фиделовој смрти нестати имунитет на америчко звецкање бисагама засигурно постоји код Раула Кастра. Отуда су пре две године укинуте круте норме које спречавају многе да отпутују са Кубе, а после пола века примљена је америчка хуманитарна помоћ. Најважније од свега, Раул Кастро је прошле године најавио да ће до 2018. трајати прелазно доба, а на његовом крају избори на којима он неће учествовати.

А онда, са распиривањем америчко-руског непријатељства због ракетног штита у Румунији и Пољској, Сирије и Украјине, председник САД позива Кубу на сарадњу. Останите уз нас, како кажу на телевизији, наставиће се...