ИСПОВЕСТ СИНА СВЕШТЕНИКА: "Већина у мом селу је покатоличена након Олује и екстремнији су од Хрвата"

"Врло мало сам запамтио од свега што се дешавало тог кобног 05. августа 1995. године, јер сам имао пет година, али знам да је било ужасно слушати врисак, плач и осећати очај јуди који су били са нама заједно у колони“, започиње причу за Србију Данас Милош Кораћ из Велике Попине код Грачаца, одакле је родом и мајка нашег књижевника Бранка Ћопића. Милош је син свештеника, а заједно са својом мајком, сестрама и братом морао је да напусти своје огњиште које су генерације правиле. Данас живи и ради у Ивањици. 

"Велики део целе приче знам из прича старијих, јер сам био мали, али се одлично сећам да од '91. године па све до '95. живот за Србе у Хрватској је био период слободе и мање више живота ослобођеног од Хрвата и комунизма који су били више него присутни од 1945. године. Хрвати никада нису признавали Југославију, њихов сан је била независна Хрватска што се на крају и остварило. Био је тамо присутан и велики број Срба, када је кренуо распад државе 90-тих, који су помагали Хрватима у великој мери, одавајући за новац борбене положаје и продајући оружје Хрватима, говорећи да је боље да зараде они него Мађари“, додаје огорчено Милош посматрајући сада живот после 20 година од прогона много мудрије.

Како објашњава морали су да беже јер су Хрвати ишли редом и убијали шта су стигли без обзира на Туђманово обећање да им нико неће ништа.

"Морамо бити реални и признати да и сами као нација имамо кривице. Моја породица је дошла у изнајмљеном југу и обзиром да нас је било шесторо у колима, ја као најмлађи сам био увек ту, док су сестре и брат морали да јуре своја места код комшијских трактора. Пред саму 'Олују' ми нисмо веровали да ће се то десити, чак и тада када смо били у колони мислили смо да ћемо се вратити за десет дана, нико није мислио да ћемо остати оволико дуго у Србији. Комшије су такође избегле", сведочи Милош. 

Он се присећа да су упркос Туђмановом говору, хрватски војници ишли редом и убијали немоћне жене и мушкарце који нису били у стању да крену у колону.

"Чували смо живу главу и у том тренутку једино што смо могли да узмемо су личне ствари. Остало нам је породично имање и кућа. Уласком Хрватске у ЕУ уколико се нико не појави у одређеном времену, тамо они присвајају ту земљу као своју. Ја имам све папире и борићу се колико будем могао, али сталном повратку се не надам, јер нас Хрвати не би добро дочекали, у то сам сигуран“, кроз сузе прича Кораћ за портал SrbijaDanas.com.

У селу у ком је живео, како каже, није било католичке цркве.

"Мој отац је био свештеник, у нашем селу није било католичке цркве јер је у селу било већинско српско становништво. Сада знам поуздано да је велика већина људи Срба прешла после прогона у римокатоличку веру и да се данас изјашњавају као Хрвати можда и екстремнији од оних изворних уколико их уопште и има таквих", уздише Милош и коментарише да то "довољно говори о хрватској држави и о томе какав је заправо њихов однос према мањинама".

"Мене много више боли однос наше државе према капетану Драгану који је испоручен Хрватској, а није чинио злочине за које је оптужен. У мојој кући су били и Милан Мартић, покојни Аркан, као и капетан Драган и ни за једног од тих људи који су бранили српски народ не могу да кажем да је злочинац. Желели смо само аутономију, никако остваривање како то Хрвати данас кажу великосрпских интереса. У Србији смо дочекани од стране неких на врло груб начин, а било је и добрих људи који су хтели да помогну. Заиста не знам како бих све то сада окарактерисао и највише ме нервира када неко каже да смо хрватски Срби. Не, дефинитивно нисмо, јер смо Срби и у Србији, и у Хрватској и у БиХ и у Америци и свуда“, објашњава он.

Кораћ додаје такође да путем друштвених мрежа има контакте са неким својим познаницима из Хрватске и каже да су наши сународници кивни на људе који су у Србији наплаћивали воду када су били у колони.

"Сада има Срба из Хрватске који су се доказали у својој Србији, имају своје фирме, пронашли су своје место под сунцем, али никада нећу разумети тада подозрење које је владало, јер није само Олуја прогон Срба у Хрватској. Прогон је и малтретирање и отпуштање Срба са посла из урбаних средина, а сама Олуја је била финиш Туђманових замисли“, закључује Милош и нада се да ће се прилике променити и да ћемо и ми као нација некада показати како нисмо били агресори на Хрватску, већ смо жртве државе Хрватске у сваком погледу.