Таленти сасечени у Великом рату

Поводом стогодишњице Великог рата, лондонски лист "Гардиан" направио је листу талената који су, најчешће прерано, сасечени у апокалиптичним догађајима са почетка 20. века.

Франц Марк (1880-1916), један од главних представника немачког експресионизма и оснивач авангардне уметничке групе "Плави јахач", умео је да јарким бојама и оштрим линијама сажме узаврлост тек зачетог 20. века и да природу сагледа очима визионара. Погинуо је у бици код Вердена у 36. години, а модерна уметност је изгубила једног уметничког дива у настанку.

Најталентованији уметник футуристичког покрета Умберто Бочиони (1882-1916) стварао је интензивно драматичне приказе, као што је скулптура "Јединствени облици континуитета у простору", моћно подсећање на технолошка достигнућа новог века. Футуризам је у рату видео прочишћење и надолазак нове енергије. Када је рат избио, Бочиони се добровољно пријавио. Рањен је 1915, а погинуо је пар месеци касније, током оправка, при паду с коња. 

Анри Годије-Бжеска (1891-1915) је био талентовани француски уметник који је живео и радио у Великој Британији, где је делио радикални модернизам са пријатељима Езром Паундом и Џејкобом Епстајном. По избијању рата придружио се француској војсци. Погинуо је на фронту у 24. години, оставивши за собом мало, али изузетно дело. Ужасно висока стопа смртности прве светске оружане катаклизме још више је погоршана пандемијом грипа - шпанском грозницом која је косила ослабљено европско становништво након рата. 

Међу њеним жртава био је генијални Бечлија Егон Шиле (1890-1918).  То је био крај једне од најпровокативнијих и најстраственијих личности модерне уметности. Остали су нам Шилеови десператни аутопортрети и еротски цртежи који као да жуде за животном радошћу и болом. 

Архитектура 21. века је препуна подсећања на фантастичне цртеже које је створио Антонио Сант ''Елија (1888-1916), омиљени архитекта футуризма. У Италији, која је још увек била под снажним утицајем римских ископина и ренесансних палата, Сант''Елија је измаштао научно-фантастичне градове огромних небодера, тврђава од стакла и бетона. Његове визије остале су само цртежи на папиру када је у 28. години убијен у бици код Монфалконеа. 

Немачки експресиониста Аугуст Маке (1887-1914) делио је иста интересовања као и француски фовисти - секс, путовања и титраве боје. Макеова уметност је сензуална и хедонистичка, нимало мрачна. Његова уметничка животна радост га није, међутим, спасла од сурове судбине. Погинуо је у првим данима рата, у 27. години. 

Кубистички вајар Рејмон Дишан-Вијон (1876-1918) се за разлику од свог славног брата Марсела Дишана, који је избегао ратне страхоте тако што је емигрирао у Америку, добровољно пријавио у војску. Пре него што је постао уметник, завршио је медицину, тако да је служио као лекар на западном фрону. Заразио се тифусом и умро у 41. години.

Најсимболичнија и најоплаканија смрт у уметничкој заједници Париза током рата била је смрт легендарног колико и контроверзног песника, писца и драматурга Гијома Аполинера (1880-1918).  Омиљени пријатељ Пабла Пикаса и угледни члан заједнице боема Монпарнаса, рањен је у главу на фронту 1916. Умро је две године касније, два дана пре краја рата, у 38. години, од напада шпанске грознице. Његов одлазак означио је крај најузбудљивијих година модерне уметности. 

Владислав Петковић Дис (1880-1917), један од најталентованијих песника српске књижевности и један од оснивача српске модерне, утопио се у Јонском мору недалеко од Крфа када је брод на којем се налазио торпедовала немачка подморница.  Његова лирика је самосвојна, веома сензибилна, окренута унутрашњем животу, машти, песимистична, а његова песма "Можда спава" спада у најизразитија лирска остварења симболизма у српској поезији. 

Милутин Ускоковић (1884-1915) извршио је самоубиство потпуно сломљен трагичним повачењем српске војске и народа пред аустро-немачким окупатором у јесен 1915.  Важио је за аутора у чијим су делима присутни и романтизам и модерно схватање света. Покушао је да створи београдски друштвени роман, узимајући за тематику сударе личности с градском средином.

Милутин Бојић (1892-1917), аутор чувене поеме "Плава гробница", трајног поетског споменика трагедије српске војске у Првом светском рату, умро је у Солуну од туберкулозе, у 25. години.

Даница Јовановић (1886-1914) стрељана је на Петроварадинској тврђави, на самом почетку рата. Имала је 28 година. Припадала је генерацији српских сликара модерниста, чији је стваралачки рад започео почетком 20. века. 

Надежда Петровић (1873-1915) умрла је од пегавог тифуса у Ваљеву, где се налазила као добровољна болничарка.  Њено сликарство, којим доминирају велике површине и ужарено црвена боја, увешће српску уметност у токове савремене европске уметности.