ТУГА! Прича босанске књижевнице о сиријском дечаку ће вас скаменити!
Смрт сиријског дечака по имену Ајлан подигла је свет на ноге! Тим поводом, Нура Баздуљ Хубијар, књижевница, докторка и хуманисткиња написала је причу због које ће вам срце застати.
Своје речи поделила је на свом Фејсбук профилу и изазвала велику пажњу и велики број похвала. Када прочитате њену причу, сигурно ћете остати без речи али и замислити се добро.
- Био једном један град. Леп. Миран. Тих. Ни велики ни мали. Негде преко 40.000 становника. У њему се рађало, одрастало, школовало, запошљавало, женило, децу добијало, децу школовало, певало, туговало, волело, старило, умирало. Деца су се веселила и смејала. Играла на плажи. Правила куле од песка. Увече су се босонога, гола, с песком на табанима и по телу враћала кући. Мирисала су на алге, рибу и шкољке... Мајке би их окупале, обукле, нахраниле и напојиле па уз какву причицу или песмицу у меке постеље водиле, с дланом на лицу или на коси у снове испраћале. Радовале се њиховом смеху, чекале да одрасту, да постану људи, да једном имају своје куће, своје породице, своју децу.
И тако, био једном један град. Нема га више. Остале рушевине у земљи Сирији, близу границе с Турском. Град се звао Кобане.
Био једном један дечак. Родио се баш у том граду у време када је рат већ трајао. Није знао шта су игре на плажи, стопе у песку и куле од песка. Није мирисао на алге, рибе и шкољке. Знао је само за бомбе, дим, пуцњеве, вапаје, сузе, глад. Мајка би, ако је било могуће, стављала њега и две године старијег брата под неко старо ћебе. Није слушао причице ни песме успаванке. Пре него би потонуо у сан као у мутно море затворио би окице да не гледа тугу и страх на мајчину лицу, сузе што су као дијаманти блистале у њеним мрким очима.
И тако, био један дечак. Леп, црнокос, црноок. Нема га више. Бежећи од рата, од безумља, од лудила, прешао целу Турску. Нађен на плажи у близини турског летовалишта. У тамноплавом шортсу, црвеној мајици, у дубоким ципелицама на босим ногама. На црти између мора и обале. Лепо лице десном половином ослоњено на тло. Валови су долазили до њега, оплакивали га, љубили, па уз њега умирали. Имао је само три године. Дечак се звао Aylan", пише ова књижевница очигледно потрешена као многи људи овог света, поготово жене које имају своју децу и наставља:
"Рат се састоји у томе да се људи, мада једни друге не познају, међусобно убијају на заповест људи, који се врло добро познају, а узајамно се не убијају." рекао је мудри Ајнштајн. Једна од најбољих дефиниција рата коју сам прочитала.
И то вреди за сваки рат. Сваки бивши, сваки садашњи, сваки који ће тек бити. Кад? Где? Ко зна. Извесно је само да ће га бити. Док људи не истребе једни друге. Бездушно, безобзирно, крвнички, луђачки ће наставити убијати децу, жене, старце, младиће, девојке, све… А не познају их нити знају зашто их убијају. Али знају да то раде за вољу оних који им од свега не свету најчешће дају само обећање за улазак у рај. Тако безумници туђим смртима "купују" улазницу за рај који није сигуран.
Ајлан ће вечно имати три године
И кад не би био упитан, који би нормалан човек ушао у њега преко крви и живота невиног, чистог, безазледног, жељног обичног малог људског живота? А не знају, или не желе знати да онима који их смишљају ратови служе искључиво за повећање утицаја, моћи, богатства? Какав је то рај, каква је то моћ, какво је то богатство који се граде на темељима крви, јаука, смрти, згаришта, бола, суза?
Да занемарим све одрасле. Има ли броја деце на овоме свету којима су убијена детињства, снови, очеви, мајке, којима су разорени домови, којима су узети животи? А дошли су на овај свет да живе, да се веселе животу, да расту. Да једном буду учитељи, кондуктери, пилоти, лекари, возачи, мужеви, очеви, да буду људи…
Никад Ајлану неће испадати млечни зубићи. Никад неће научити слова. Никад неће чути школско звоно. Никад неће знати шта је прва симпатија, први пољубац, прва љубав… Ајлан ће вечно имати три године. И његов брат ће вечно имати 5 година. А њихова мајка ће док је света и века остати на својих 35.
Нећу мислити на Ајлана! Ни на њега ни на ону фотографију. Опасно је то. Ниједан појединац не може променити свет. Може само изгубити разум."
Књижевница се присећа и стихова великог Ћопића за које је, како каже, мислила да их је заборавила али није. Нажалост, историја се понавља.
"Понекад мала плакала сад се опет смејала и весела била
Кад би је мати тешила: Још само мало, рођена,
Па ћемо видети Петроваца то је варош голема
Где има ватре и хлеба кућа до самог неба.
Радовала се девојчица
И ватри и граду невиђеном
А сада лежи сићушна као птица
На цести Петровачкој,
На цести окрвављеној..."
И Ајлан се сигурно радовао неком лепом граду у коме ће наћи свог плишаног меду. У коме ће га мама у крилу љуљати и косе му миловати. У коме неће бити гладан.
А његова чиста душа се винула к бескрајним небеским висинама на плажи неког летовалишта на које долазе безбрижни туристи да се сунчају и купају, да уживају у заласцима сунца.
А засигурно негде близу су била тела његовог петогодишњег брата Галипа и њихове несретне мајке Рихан.
Нећу мислити на Ајлана! Срце ме боли, душа се скаменила… И бојим се. Страх ме потапа. Не од ајкула, не од поскока, не од лавова и не од вукова. Страх од људи.
Има много оних који воле да се играју асоцијација. Једна сам од њих. До јуче, ако би ме неко питао која ми је асоцијација на: Лепо, бело, нежно, невино, кратког даха, без размишљања бих одговорила: Бехар трешње. Јер је чудесан, јер има неку лепоту која омађија.
Од данас, ако ме неко буде питао која ми је асоцијација на: Лепо, невино, безазлено, нежно, прекратког даха, сасвим сигурно ћу одговорити: Ајлан.", написала је ова босанскохерцеговачка књижевница.
