ВИДОВДАНСКА НАРОДНА ВЕРОВАЊА: Девојке, узвикните ове речи да би вам све кренуло у животу!
Због тога што се најважнији догађај у српској историји у минулих шест векова - Косовски бој - одиграо на Видовдан, 15. јуна 1389. године (по старом календару), преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања, па се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.
Вид је сматран врховним божанством - "Богом над боговима" а сви други богови тек полубоговима. Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који "отвара очи".
"То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија" и у "његовој моћи је обелодањење свих ствари", веровао је народ, поткрепљујући то и речима Милоша Обилића у народној песми "Кнежева вечера", када одговара кнезу Лазару: "Сутра јесте леп Видовданак, Видећемо у Пољу Косову ко је вера, ко ли је невера!"
Услед свевидеће моћи старог словенског божанства Вида, Видовдан важи и као дан прорицања и гатања, најчешће уз помоћ траве вид, познате у народу и као видац, видић, видовка, видовчица...
"ДЕМОКРАТСКИ": Како је ДС погазила УСТАВ и депортовала Милошевића у Хаг
У неким крајевима Шумадије видовчица, трава сићушног прелепог светлоцрвеног цвета, брана је зором, пре сунца, а у другим крајевима - с вечери. Обично то раде девојке - удаваче и потапају је у воду, па се ујутру сва чељад умива ради очнога вида - да их преко године не би болеле очи. У многим крајевима се, пак, пре сванућа руке продену кроз траву ради захватања виде-росе и умивања очију.
На Видовдан се, према књигама и веровањима староставним, не ради у пољу - да кукуруз заметне клипове, ни у винограду - да се грожђе не сасуши и отпадне. Тог дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове - плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују:
"Види, Видо како плетем", "Види, Видо како везем", "Видовчице, по богу сестрице, што очима ја видела, то рукама и створила".
У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се "проветре ради мољаца". Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем - да се види и изброји.
На Видовдан је било, а понегде их још има, и доста гатања девојачких (циници би рекли и илузија) ради брже и срећне удаје. Тако је у околини Власенице био обичај да девојке, убравши видове траве, налију воде у лонац који су купиле без погађања, узму мало соли, хлеба, детелину са четири листа и једну тканицу коју пребаце преко лонца и пред спавање прозборе: "Свети Виде и видова траво отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко - ево му детелина од четири крила нека к мени долети, ако је гладан - ево му соли и хлеба нека се наједе, ако је жедан - ево му воде нека се напије, ако не може преко воде прећи - ево му ћуприје (тканице) нека пређе!"
НЕК БАР НАУЧЕ ШТА НАМ ОТИМАЈУ! У поноћ пред Видовдан све реке теку КРВАВЕ!
У неким крајевима девојке су (ваљда и момци) тражиле неку виду-траву и стављале је пред спавање под главу да им се ђувегија "прикаже". "Ког момка која уочи Видова дне усни, за њега ће и поћи".
На Видовдан нико не пева, и не весели се јер тога дана народ се присећа ратника изгинулих на Косову. На Косову Пољу, на месту битке, расте црвени, косовки божур, који не може да расте ни на једном другом месту.
Прочитајте и: