КАКО ДАЉЕ КАД ТИ УЗМУ СВЕ: За мене 'Олуја' није оно што се тамо десило, већ ОНО што је дошло после
"Док су гранате и гелери пробијали прозоре сећам се да сам певала: 'Не дамо ти Туђмане ни метра, отаџбине нашег краља Петра'".
За њу, четворогодишњу девојчицу, све је то била прича коју је проживела, а које се не сећа. Дани пута, месеци сналажења, године преживљавања. Све до оног тренутка када је после 12 година крочила на исти праг. Све се вратило, сетила се како је ту стајала тог проклетог 5. августа олујне 1995. године.
"Плакала сам, јер кад сам дошла на то место, у своју кућу, сетила сам се свега. Сећам се тог петог августа, пет ујутру је било. Те звуке још увек памтим. Пуцало се, ми смо седели испод унутрашњих степеница, тата, мама, сестра и ја. Док су гранате и гелери пробијали прозоре сећам се да сам певала: Не дамо ти Туђмане ни метра, отаџбине нашег краља Петра'", прича Александра Бибић (23) из села Велушић за SrbijaDanas.com.
Због кола платио животом
Цела породица је успела да побегне и преживи, осим њеног тече, кога су Хрвати убили.
"Породица мог тече је кренула кад и ми, али је он остао и 5. августа. Хтео је да иде својим колима која су се била покварила. Поправио их је, али када се нашао у центру Книна, она су поново стала. Ту су га нашли Хрвати и убили."
"Да смо остали дан дуже, не би нас било"
Одсечени од света, без контакта са било ким због прекинутих телефонских линија, нису ни могли да знају шта се заправо догађа. Само је тог јутра по њих дошла српска војска и рекла "морате да идете одавде".
"Знали смо да ако останемо и дан дуже нећемо преживети. Тата је код себе имао само пушку и пет долара у задњем џепу. Нисмо имали времена ништа са собом да понесемо. Каскали смо за том колоном када је војска дошла по нас, само смо излетели у томе у чему смо били", присећа се она.
Мама је абортирала, јер нисмо имали пара
"Мама је затруднела 1995. Сазнала је кад смо дошли у Београд, али је била приморана да абортира. Није имала новца да купи храну за нас две, а камо ли пелене за треће дете".
"Тату смо срели случајно, нисмо знали да ли је жив"
Тако је једну породицу, која је делила судбину са још стотинама хиљада других, Олуја одувала са својих огњишта и одвела на пут у нади да ће наћи склониште. Преко Срба до Босанског Петровца, а затим Бања Луке и тек после 10 дана, крајње одреднице, Београда.
"Наилазили смо на људе који су нам помагали, доносили хлеб, воду, али је било и оних који су наплаћивали и дупло више или нису ни желели да деле то што имају са нама. Тата је каскао за нама, он је пар дана био у колони, али у другом месту. У једном тренутку смо се раздвојили. Нисмо ни знали где идемо, где нас воде, где ћемо завршити. Тата је остао да помогне неким комшијама, али су они већ били мртви. Тако да нисмо знали ни да ли је жив, тек смо се у Бања Луци сасвим случајно срели".
"Живели смо само на води, за 7 дана тата је смршао 9 кила. Херцеговци су нам дали само ћебе и неке елементарне ствари. Три месеца смо били код кумова, онда смо се преселили као подстанари". Страх за сопствени живот и тугу што остављају све оно што су икада стекли, ипак је надјачало оно што их је чекало овде. Почетак од нуле, живот без крова над главом и пара ни за хлеб.
"Претили су нам смрћу и годинама касније"
За њеним татом, некадашњим представником Срба у парламенту Републике Српске Крајине, расписана је потерница и он никада више није отишао у Хрватску, али су њега нашли у Србији.
"Имао је неке поверљиве информације које су 1999. године и после 2000. биле потребне Хрватима. Године 2003. нас је назвала тетка из Шибеника и рекла да се неки Хрват распитивао за њега. Некако је дошао до мог тате, његовог броја телефона и претио нам. Рекао је како зна где спавам ја, где спава моја сестра, на којој страни кревета... Мој тата се никад неће тамо вратити".
"Замисли који је био шок да оставиш све што имаш, две куће, огромно имање, кола, посао, све. Навикнеш на такав живот, а онда дођеш у Србију са 5 долара у џепу, и кренеш од нуле. Немаш да купиш хлеб. Због тога, толико сам поносна на своје родитеље, кад погледам на нашу кућу, у којој сад живимо, коју су стекли за 7 година рада на улици."
Шта остаје после "Олује"?
На помен речи "Олуја", Александра има само једну асоцијацију:
"Прилагођавање на овим просторима, та способност сналажења и изграђивања живота ни из чега, то је за мене 'Олуја'. Иако смо све изгубили, више ми је битно то што смо успели нешто овде да стекнемо. Родитељи нису били са мном годинама, сестра и ја смо се саме чувале, али знам да су муком тешком радили од јутра до мрака како бисмо нас две ипак имале нормалан живот. Мени је то једина асоцијација на целу Олују." "Кад год себи због неке ситнице која ми се дешава у животу кажем 'који си баксуз', сетим се моје сестре Драгане како ме је учила док смо биле клинке. 'Ми никада нећемо бити баксузи', говорила ми је, јер смо могле да останемо без оца, родитеља, живота, а ипак смо преживели, сви", завршава Александра.