ПОСЛЕДИЦЕ ПАНДЕМИЈЕ: Знате ли шта је "зоом исцрпљеност"? Ево како чести видео позиви утичу на нерве!
Ово нисмо знали пре короне!
Видео позиви омогућавају чување односа, те различите састанке током изолације, али одузимају много енергије, па се већ говори о такозваној „Зоом исцрпљености“.
Нови изазови комуникације
Замрзнути екран, ехо, те неколико пари очију које вас посматрају преко камере, пословни састанци, па разговор са породицом и пријатељима – од почетка пандемије корисници видео позиве користе више него икада пре, а многе таква активност исцрпљује више него разговори уживо. Експерти истичу да је тако због тога што видео разговори захтевају више концентрације од оних који се обављају лице у лице, а зато што је мозгу теже да обради изразе лица и друге невербалне чиниоце, те тон гласа и говор тела, посебно ако је квалитет видео разговора лош. Тако се троши више енергије, будући да видео комуникација тражи и више пажње, а корисници тешко могу да се упусте у природан разговор, будући да нервни систем осећа да онај са којим се комуницира није у близини.
Неки мобилни оператери почели са коришћењем 5Г мреже
Још један изазов долази у облику периода тишине. Наиме, периоди у којима се не говори део су природног ритма разговора који се воде уживо, али када се то догоди током видео разговора корисници постају више анксиозни него обично. Једна студија из 2014. године утврдила је да се током видео разговора чешће формира негативно мишљење о саговорницима, а највише због кашњења у преносу онога што је изговорено, па је негативан утицај велики чак и када је то кашњење тек нешто веће од једне секунде.
Један од негативних фактора је и тај што су они којима је укључена камера свесни да их неко посматра, што ствара сличан осећај као и излазак на позорницу. Због тога се добија осећај да је неопходно да се наступа, и да се задовоље очекивања „публике“, а то такође умара. Тако видео разговори доносе још стреса у већ ионако стресну ситуацију, па је „Зоом исцрпљеност“ тако резултат више фактора.
Корисницима се препоручује да видео разговоре ограниче само на оне који су неопходни, и да камеру укључују само ако то заиста желе, те да на крају пронађу и друге начине комуникације, па макар то била и писма.