Волео је да попије, а овај манир био је само њему својствен: Бата Стојковић остао је упамћен као легенда домаћег филма
Данило Бата Стојковић важио је за љубитеља дружења, лепе музике и за врло великодушну особу, што се да видети кроз једног чудног правила ког се придржавао.
Онај ко је помно, годинама посматрао глумца је конобар у бифеу Атељеа 212, Новица Никић.
Он и Бата били су изузетно блиски годинама, а мало ко је то знао.
"Кад би негде заноћио, ујутру би право, још у оном старом бифеу, долазио код мене. Било би то око десет сати, када неки глумци већ почињу са пробама. Уђе Бата са неким магнетофоном или касетофоном, не сећам се шта је било, и каже колегама: "Е, сад ћете да чујете најлепшу песму, песму коју никад нисте чули." Онда му ови глумци, још је ту била стара гарда, кажу: "Ајде бре, Бато, која је то песма коју ми не знамо?" И, сећам се, Бата им пусти "Ој, облаче, немој на ораче". Ови падну у транс. Имао је чудан укус", прича Новица Никић.
Он прича да је Бата у кафани увек био егал са свима, да је често окупљао и обичне људе, људе који нису из позоришта, али да је волео и да их импресионира тако што није плаћао рачуне.
"Али остави, на пример, само бакшиш и оде. Каже: "Ово не плаћам." Сви остану у чуду. Он је то радио када је из бифеа продужавао у неку другу кафану, али је сутрадан, редовно, долазио да плати дугове. Или пошаље по Олги. Његови гости никада нису плаћали рачуне, једном их је једна колегиница јурила да им врати паре, јер није знала за Батино правило", каже Новица Никић.
"Бифе Атељеа 212 у време Бате Стојковића био је стециште фантастичних духова или, како је то рекла једна списатељица, репрезентација духа", подсећа Цаци Михаиловић.
"Љуба Мољац и Баја Бачић су били бескрајно духовити. Они су још у оно време, кад су сви били живи, смишљали епитафе, шта ће ком глумцу да пише на гробу. За Ташка Начића су смислили: "Много пио, много јео, пола гробља заузео". А за Бату Стојковића: "Овде лежи Бата Чубурац, умро на време, боли га к….'", каже Цаци.