Бети Ђорђевић – добитница Награде Нишвила за животно дело

Досадашњу каријеру Бети Ђорђевић – дугу пет деценија – обележило је неколико великох хитова из златног доба југословенске забавне музике током седамдесетих, када је сарађивала са врхунским композиторима и аранжерима, али и непристајање на било каве компромисе, односно, категорично одбијање да се зарад одржавања популарности приклони трендовима сумњивог уметничког квалитета. Уместо снимања нових песама, великих концерата и гостовања на телевизијима, а све то са музиком коју како сама каже “не осећа и лично не прихвата”  – одабрала је да за пробрану публику у клубовима изводи џез и соул програм –  и управо то јој је донело такорећи култни статус код поштоваоца квалитетне музике. Јер свако ко је макар једном уживо чуо Бети Ђорђевић, мора се сагласити да је реч о једном од најбољих интерпретатора џеза на овим просторима свих времена.

Рођена је 1946. године у Куманову, а од своје петнаесте године живи у Београду, где је завршила и средњу музичку школу. На музичку сцену сцену крочила је крајем шездесетих као чланица групе певача и гитаристе Слободана Боба Ђорђевића – који јој постаје и супруг. Као што је то  био случај и са неки  другим значајним српским инструменталистима и певачима, уз групу Боба Ђорђевића се “калила” изводећи џез и соул на наступима у америчким клубовима у тадашњој Западној Немачкој. Домаћа музичка јавност упознала ју је на наступима истог оркестра у београдском хотелу “Југославија”. Осим “обичне” публике која је због Бети тамо долазаила из вечери у вече –  слушали су је и људи из дипломатског кора, значајни домаћи и страни уметници – гости Београда, па су тако њени наступи у овом хотелу постали практично обавезна дестинација у обиласку Београда. Легенда каже да је на њихов наступ једне вечери после свог концерта свратила и чувена Ела Фицџералд – и остала тамо целе ноћи.   Чули су је, међутим и значајни аутори са тадашње југословенске забавномузичке сцене, који су (што се тада подразумевало) по правилу имали и значајан џез “беркграунд”. С обзиром да тада (а на жалост ни сада) у Југославији није било тржишта за џез издања композитори аранжери И текстописци као што су Александар Кораћ, Звонимир Скерл, Боба Стефановић, а нешто касније и Енцо Лесић, Дејан Петковић, Слободан Марковић, Ведран Божић, Марина Туцаковић, Бора Ђорђевић…. почињу да специјално за њу пишу и аранжирају – у потпуности поштујући њен џез и соул сензибилитет. Међу тим песмама посебно се издвајају “Крај моје туге” и “Почнимо љубав испочетка” коју је извела на Београдском пролећу 1976. године. Наступала је на скоро свим значајним фестивалима оног времена ( Опатија, Сплит, Хит парада…) у почетку са својим супругом Бобом Ђорђевићем, а касније соло. У вокалној постави снова - са Бисером Велетанлић, Надом Кнежевић и Бобом Стефановићем снимила је песме „Дан љубави“ и „Остави све“ које су као сингл објављене на етикети ПГП РТБ. Са екипом југослевонских уметника (међу којима је тада била и млада Звезда у успону Оливер Драгојевић) три пута је са огромним успехом гостовала у СССР-у. Објавила је десетак синглова, два албума и један компилацијски албум.

Када су музички трендови почели да се мењају, иако је имала много понуда да се опроба у “сумњвом” попу, па чак и новокомпонаваној народној музици, Бети се тихо “повукла у илегалу”, повремено наступајућу у клубовима - изводећи џез и соул стандарде. Пажњу шире јавности је поново добила учешћем у емисији РТС-а “Ја могу све”, где је упознала Рамба Амадесуса, који специјално због ње и за њу пише песму “Нема те” коју су заједно извели на Беовизији 2018. године. Великим концертом у београградској “Комбак” дворани, Бети Ђорђевић је недавно обележелила пет деценија на сцени, а прилика да још већи аудиторијум чује како она изводи неке од својих хитова али и џез стандарде – биће 11. августа на Нишвилу 2022.