БИО ЈЕ ЧУВАР, УЧИТЕЉ И МАЈСТОР СЕВДАХА: На данашњи дан рођен је велики Заим Имамовић
Певач и аутор који је надахнуо генерације.
За љубитеље и поштоваоце босанског, али и целокупног музичког наслеђа Балкана, данашњи дан, 26. у месецу августу, има специфичну важност, будући да је реч о дану на који је рођен човек који је био један од најзаслужнијих за постојање и очување онога што данас препознајемо као традиционалну севдалинку. Реч је наравно о Заиму Имамовићу, певачу, композитору и текстописцу, великану који је надахнуо генерације музичара, и чији се утицај протеже до данашњих дана...
Овај скромни човек, који је оставио све само не скроман траг у овдашњој култури, свет је угледао давне 1920. године у Мркоњић Граду, напустио га је 2. фебруара 1994, а своју музичку каријеру започео је 1945. године као певач Радио Сарајева. Реч је о служби која данас многима може деловати егзотично – Заим је био међу музичарима који су у послератном периоду, за месечну плату, уживо свирали и певали у оквиру радио програма, и на тај начин остварио је велику популарност и стекао љубав публике широм некадашње СФРЈ. Чувене је анегдота о човеку који је, купујући радио апарат у продавници у Загребу, напоменуо да би хтео да купи радио, али само “ако у њему пева Заим”.
Изводећи их на радију, и снимајући, Заим је многе севдалинке, као што су “Мујо кује коња по мјесецу”, “Од кад сам севдах свез’о”, “Окрени се низ ђул-башчу”, “Ево ову румен ружу”, и друге, спасао од заборава, али се истакао и пишући нове песме по узору на изворни дух севдаха, међу којима је једна од најпознатијих “Све бехара и све цвјета”.
Неке од ових песама, вероватно и већина, познатије су данашњој публици у извођењу великог Сафета Исовића, Паваротија босанског севдаха, али никако се не може заборавити да су читаве генерације севдалија биле Заимови ученици, и да управо међу њих спада и Сафет. Уосталом, ево како је он то својевремено сопственим речима објаснио, у једној емисији о Заиму: “Имамовић је једна изузетна личност, један посебан човек и један врло особен певач. Ја и моја генерација, још у време кад смо били деца, слушали смо га са великим одушевљењем, и још од тих почетака, пуно смо учили од њега. Он је човек од којег много може да се научи. Мислим да је то цела моја школа. Слушајући Заима може се научити како треба да се пева наша изворна градска песма, севдалинка.”
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
Дела Заима Имамовића и његових сарадника увелико превазилазе размере “Кафанске лектире”, премда су и њен неизоставни део, и спадају међу најзначајније подвиге у оквирима балканске културе. “Заим је део генерације око Другог светског рата која је потпуно променила ту музику. Требало би доста времена да се уопште наброји шта су они све урадили”, речи су којима је Заимов значај покушао да објасни његов унук и савремени интерпретатор и аутор севдалинки, Дамир Имамовић, који је пре нешто више од десет година кренуо стопама свог деде и свог оца, Неџада Имамовића. “Оно што је мени инспирација у његовом раду, као и у раду других људи као што су Јозо Пенава, Исмет Алајбеговић Шербо и многи други певачи, музичари и аутори севдаха, јесте тај процес у којем су они оно што су наследили као традицију, радикално променили. Оно што ми данас знамо као традиционални севдах јесте заправо то што су они урадили, од краја тридесетих до шездесетих година прошлог века.”
Умилне и дубоке песме које у то време још нису подлегле убрзавању, и чији уметнички императив још није био подлегао комерцијализацији и естрадизацији које ће наступити током наредних деценија, Заим Имамовић је изводио једноставним и одмереним вокалом, без превише егзибиција, трилера, тихо и полако, а моћно – изражавајући суптилну и танану емоцију.
Заим је певао ненаметљиво, али импресивно, а слично је и живео, судећи по сведочењима савременика, и оних који преносе њихове речи. Међу чувене приче о њему спада и она да је са турнеја доносио кофере пуне огромних свота новца, предавао их на каси Радија, а онда одлазио по своју редовну плату. Постоји и анегдота о томе да му је, после једног концерта на Брионима, Јосип Броз Тито рекао: “Заиме, треба ли ти шта?”, а да је певач рекао да не треба. Један од генерала из Титове пратње му је пришао и рекао: “Па, бре, друже, јесте ли здрави? Људи добијају виле, станове, а ви нећете ништа...” Наставак ове приче каже да је Заим сусрет са Титом касније ипак искористио, али не за себе, већ да би помогао свом пријатељу, музичару из оркестра, да добије стан.
Карактер великог уметника, уосталом, хвалоспевом је описао и Сафет Исовић, те преносимо још један његов цитат: “Заим Имамовић је био човек грађанске оријентације, прелепих грађанских манира, беспрекорно педантан, увек умерен и одмерен, врло често изузетно духовит. Свима је познато да је био доајен и бард и да је сачувао севдалинку од заборава, и својим је композицијама надградио. Човек у сваком смислу вредан пажње.”
Житељи данашњице лако ће подлећи заблуди да је севдалинке које је Заим певао, и његове интерпретације, прегазило време, будући да говоре о давно прохујалој прошлости, у којој су, бар наизглед, владала нека драстично другачија правила. Истина је, наравно, далеко од тога, јер уметнички квалитет, лепоту, и дубину осећања не може да избрише ниједна мода. Стилови и укуси се мењају, људи долазе и одлазе, али ове вредности остају ван времена.