Биографија Герија Лајдона: Од Лондона до Вексфорда и филмова за Оскара

Гери Лајдон, ирски глумац чија је каријера обухватила позориште, телевизију и филм, преминуо је изненада у 61. години. Иако га је светска публика највише запамтила по улози у филму "Духови острва Инишерина", Лајдон је деценијама био једно од препознатљивих лица ирске глумачке сцене.

Детињство и долазак у Ирску

Гери Лајдон рођен је 1964. године у Лондону као Гери О'Брајен, у породици ирских родитеља. Детињство је провео у Нортолту, делу западног Лондона, а када је имао девет година, породица се преселила у Вексфорд, родни крај његовог оца Џимија О'Брајена.

Управо је Вексфорд постао пресудан за његов идентитет, уметнички развој и каснију каријеру. Када је почео да се бави глумом, узео је мајчино девојачко презиме Лајдон, јер је већ постојао глумац под именом Гери О'Брајен.

Први кораци у позоришту

После школе, Лајдон се прикључио позоришној групи Wexford Theatre Цо-оп, где је почео да гради глумачки занат. Играо је у комадима аутора као што су Сем Шепард, Дарио Фо и Џо Ортон.

Посебно важан део његове каријере била је сарадња са вексфордским писцем Билијем Роучом. Лајдон је играо у делима из Роучове чувене Вексфордске трилогије, а на лондонској сцени дебитовао је крајем осамдесетих у представи "А Хандфул оф Старс".

Веза са Мартином Мекдоном

Током каријере сарађивао је и са Мартином Мекдоном, једним од најпознатијих савремених ирских аутора. Играо је у представи "The Pillowman", а касније ће управо кроз Мекдонин филмски свет доћи до једне од својих најпрепознатљивијих улога.

Телевизијски пробој и награда за "The Цлиниц"

Шира ирска публика добро га је упознала кроз медицинску драму "The Цлиниц", у којој је од 2003. до 2009. године играо Патрика Марија.

Та улога донела му је награду Ирске филмске и телевизијске академије за најбољег споредног глумца, што је додатно потврдило његов статус снажног карактерног глумца.

Поред тога, играо је и у серијама "Пуре Муле" и "Лове/Хате", које су имале велики значај за савремену ирску телевизијску продукцију.

Филмови који су га приближили светској публици

Гери Лајдон је током каријере играо у три филма номинована за Оскара за најбољи филм: "Духови острва Инишерина", "Бруклин" и "Ратни коњ".

У Спилберговом филму "Ратни коњ" био је део велике међународне продукције, док је у филму "Бруклин", у ком је главну улогу имала Сирша Ронан, додатно учврстио место међу ирским глумцима који су прешли границе домаће сцене.

Најширој публици остао је познат по улози гарде Педара Кирнија у филму "Духови острва Инишерина", где је играо оца лика ког тумачи Бери Киоган. Филм је окупио снажну глумачку екипу, међу којима су били Колин Фарел и Брендан Глисон.

Још запажених улога

Међу његовим познатим филмским остварењима налазе се и "The Гуард", "Calvary", "Барбер" и "Лакеландс". Управо је "Лакеландс" приказан 2024. године у оквиру програма Филмског друштва Вексфорда.

Последњи пројекти и опроштај сцене

Према наводима ирских медија, Лајдон је непосредно пре смрти имао завршена два нова филма - "The Sandy Банкс" и "Оне Sweet Хоур".

У филму "Оне Sweet Хоур" играо је главну улогу остарелог имитатора Елвиса Прислија, што је посебно привукло пажњу Филмског друштва Вексфорда, које је навело да ће публика тек имати прилику да види још један важан део његовог глумачког наслеђа.

Његова последња позоришна улога била је у представи "Оф Морнингтон", у којој је наступао заједно са сином Џејмсом.

Глумац ког је Ирска поштовала

Филмско друштво Вексфорда опростило се од Лајдона речима да је вест о његовој смрти била шок за заједницу. Подсетили су да је играо у три филма номинована за Оскара и да је 2014. године добио њихову награду за допринос филму.

Како пише РТÉ, Лајдон је био један од цењених ирских глумаца своје генерације, док Ирисх Тимес истиче његову сарадњу са Билијем Роучом, Мартином Мекдоном и Стивеном Спилбергом.

Гери Лајдон није био глумац који је каријеру градио на великој буци, већ на тачности, снази израза и улогама које остају урезане у памћењу. Од позоришта у Вексфорду до филмова номинованих за Оскара, његов пут био је доказ да велики глумци не морају увек бити у првом плану да би оставили дубок траг.